Šta znači kad jedan predmet dobije govor? Ima li jedan stari usisivač svoju prošlost, a kompjuter sećanja? Šta sve može da ispriča jedan stari gramofon, a šta blender? Da li ste se ikad zapitali?
Ja jesam, jedne aprilske večeri u Bitef teatru. U pitanju je nedavno premijerno izvedena predstava „Mogućnost zabavljanja kod ptica”, nastala po tekstu Tijane Grumić, a u režiji Nikole Isakovića.
Da se vratimo na aparate i stare predmete, koji imaju svoju prošlost, i koji su nam te večeri ispričali priču. Na sceni nema glumaca, ali stari aparati, pod upravljanjem Mladena Milojkovića, Danila Brakočevića i Ane Milosavljević, odigrali su jednu uverljivu i nesvakidašnju predstavu. Aparati dobijaju i glasove i vode nas kroz priče o pticama – vranama, kokoškama, i mnogim drugim – koje su dolaskom ljudi krenule da menjaju staništa ili ostaju zarobljene u prostoru koji više nije namenjen njima. Priču o drveću, prirodi, lepoti letenja, i neverovatno, zabavljanju ptica. O ljudima, koji nisu jedini stanovnici ove Zemlje, kako se, moramo priznati, često ponašamo.
U srži priče „pratimo” Selastina Kalinovskog, ljubitelja ptica, i njegove spoznaje sveta oko sebe, od detinjstva do zrelosti. Saznaćemo šta znači za biljke, životinje i čoveka, rađanje, rast ili odrastanje, starenje, umiranje, i reinkarnacija, koja bi se povezala sa starima aparatima i predmetima – u svrhu reciklaže, njihove obnove, te novog korišćenja i namene.
Umesto ptica, iznad nas, leteli su dronovi, oslikavajući sudar vremena u kom već živimo.
Na kraju pred publikom, na sceni, stvoriće se jedno drvo, ono koje će iznići, posle invazije ljudi i njihovog bekstva na neke nove planete. A šta će zaista biti sa nama kad posečemo sve šume, izgradimo još više gradova, fabrika, rudnika, puteva, narušimo do kraja životnu sredinu, oduzmemo sve prirodi i njenim privrženim stanovnicima?
Da li ćemo onda morati da pratimo ptice, jer one jedine znaju put?
Tematika predstave bavi se pitanjima antropocentričnosti, ekološke svesti ljudi, gde se trenutno nalazimo – dokle smo stigli, i postoji li budućnost čoveka, ako svet nastavi da živi sa istim navikama i uverenjima. Ono što je interesantno, aparati i predmeti, koje smo posmatrali na sceni već su imali svoju prošlost, čak su bili delovi nekih odigranih predstava, kao i događaja – te nam autori ove predstave šalju i jednu snažnu poruku o pozorištu koje mora da postavlja ekološka pitanja. Nekom budućem, nadam se, sveprisutnijem pozorištu, kod nas.
Ovo je predstava koja se bavi ekološkim problemima, izmeštena iz klasičnog okvira, gde aparati zauzimaju centralno mesto, a iza kulisa, negde u mraku, njima neko i upravlja. Tekst Tijane Grumić toliko je inspirativan i nadahnut, da dugo nisam sedela u pozorištu i sa tolikom pažnjom slušala i gledala, jedan pozorišni svet, van domena onog što sam navikla, kako me obuzima i iznenađuje, do samog kraja…
Pitam se, da li je slučajnost, što baš ovaj tekst pišem na Dan planete Zemlje, koji svake godine stoji kao upozorenje, odnosno alarm za buđenje, ali čini se nikako da se uz njega i probudimo.
I na kraju:
„Jednog dana ćemo svi nestati.
Neće nas više biti.
Ali pre toga neko treba da zasadi drveće.
Mnogo drveća.
I onda drveća da bude,
a nas više da nema.
I to je u redu.”
Foto: Nenad Šugić
.jpg&w=384&q=90)
