Ima vremena za ljubav, ima vremena za nas

Cvetnim udarom spuštena je zavesa na još jednu sezonu somborskog pozorišta. Petodnevni festivalski program uključivao je 12 predstava, tri dečje predstave, kao i tri promocije knjiga. Uzbudljiva festivalska atmosfera, nesvakidašnje iskustvo vremena provedenog u apartmanu pozorišta, uključujući i ljubazne i gostoprimljive organizatore pozorišta.

Poslednje veče je otpočelo predstavom „Pristanak” u režiji Nebojše Bradića. Ona otvara pitanja sve više istančajnijih problema našeg posrnulog društva. Pitanja seksualnog nasilja jasno ukazuju da je manje-više u svakoj sferi sve u seksu. Da li muškarci pre nego što iznevere svoje žene treba da razmisle na šta su sve spremne? Da li žrtve ne treba da imaju ulogu u presudi kazne? Da li je (ne)moral (ne)dopustiv? Do koje mere su ljudi podvodljivi da ubede sebe da su u pravu? Da li je priznavanje krivice kada kažemo nekome da nam je žao? Treba li ljudi da ispravno osećaju ili da ispravno misle? Pitanja, pitanja, pitanja… A da li smo nešto uradili po pitanju tih pitanja?

Scenografija je svedena, struktuirana tako da publika čini prećutnu porotu, dok kroz smenjivanje scena nadilazi netrpeljiva muzika. Žanrovski rečeno, ovo je jedna glumačka predstava, koju akteri prilično jako, uverljivo i tačno iznose. Posebnu pažnju posvećujem Branislavu Trifunoviću koji svoj lik čini izuzetno ciničnim, pa u nekim prizorima čak i bizarnim. Valja spomenuti i Bojana Žirovića - zlatoustog kralja sudnice specifičnog po unakrsnom ispitivanju. Potpuno se prepuštamo i uživljavamo u njihove živote i priče, pitajući se da li treba da (pre)uzmemo zakon u svoje ruke.

Ne mogu reći da su Andraševe predstave „my cup of tea”, ali „Ibi the great” je…the great! Autorska predstava nastala po drami Alfreda Žarija u kojoj nema čega sve nema. Konverzija „psovanja publike” već nam glumci govore koliko vole nas - publiku. Nikola Knežević nam na početku govori da ponavljamo kao mantru da ova predstava nema nikakve veze sa nama, već se sve to dešava u Poljskoj i nema baš apsolutno nikakve koincidencije sa nama. „Mi smo dobri. To nismo mi.” Izvrsne kreacije monologa, kako privatnih tako i javnih, o položaju glumaca. Glumci se ne skidaju na sceni (znate zašto ovo napominjem), ali tu je jedna bogata scenografija sa obiljem rekvizita - stilizovani wc (ne onaj poljski!) gde na pločicama stoji natpis „Više mesa u burek” podsećajući na omot Pink Floyd ploče „Another brick in the wall”. Dominantan i trijumfalan Nemanja Bakić u svojoj glavnoj roli. Energična, žestoka, nadahnuta, i na kraju apsurdna predstava. Ili ipak ne?

Zamislite da imate daljinski upravljač pa da možete u pozorištu da vratite scene unazad. Ala bi to bilo dobro, ne? A šta jedete pre pozorišta? Je l’ se slažete da dve stvari smetaju pozorištu - scenografija i glumci? A mi? Mi se krijemo u sigurnom mraku i kao što bi rekao Srđan Aleksić u svom monologu da „čekamo da svet postane bolji da bismo mi bili srećni u njemu”.

Predstavom je zaokružen ovogodišnji festival i dodeljene su nagrade najboljima u sezoni. Biljani Keskenović i Nemanji Bakiću pripale su nagrade za najbolju glumicu i glumca sezone. Nagrada iza kulisa dodeljena je čoveku koji najbolje zna sve tekstove, sufleru Ninoslavu Vraniću. Sergej Trifunović je zatvorio izdanje 30. Pozorišnog maratona i pojavio se na toj sceni nakon sedam godina u ulozi zatvarača. Uloga otvarača pripala je njegovom bratu, Banetu Trifunoviću jer, kako kaže Sergej: „U Srbiji je sve između dva brata.” Time je festival zvanično bio zatvoren, a nezvanično smo ostali na druženju uz „Hajtićev” burek, najbolji u gradu, i muziku i evo dok ovo pišem prolaze mi reči Leo Martinove pesme od sinoć - „Ima vremena za ljubav, ima vremena za nas”. Do sledećeg viđenja!