U „tem Somboru” je sinoć počeo 30. pozorišni maraton. Sam festival se ne temelji na nekoj posebnoj selektorskoj politici, ne dodeljuju se nagrade, već je u slavu pozorišta. Na plakatu festivala, za čiji dizajn je zadužen Slavimir Futro, stoji jednačina da je energija jednaka masi pomnoženoj sa ubrzanjem svetlosti na kvadrat u vakuumu. Suština je energija, kao neobjašnjivi pojam koji definiše stvar.
Reklo bi se da Somborci prilično neguju kulturu odlaska u teatar, te su tako sinoć u punoj sali dočekali premijerno izvođenje predstave „Mileva”, koja je nastala u koprodukciji Novi Sad - Evropska prestonica kulture, Narodno pozorište Sombor i Sterijino pozorje. Tkanje različitih tekstova Olge Dimitrijević, Tijane Grumić, Vedrane Božinović, Vedrane Klepice i Minje Bogavac adaptirala je Jelena Kovačić, a za režiju je zadužena Anica Tomić. Autorke nisu znale šta pišu ostali članovi tima. Iako je predstava prvobitno izvođenje imala na nedavno održanom Sterijinom pozorju, somborska publika je vrlo lepo reagovala i blisko primila igranje i često glumce počastila aplauzima.
Kako mi uopšte znamo ono što znamo? Spajanjem eteričnosti i biografije svetske a naše naučnice i pronalaženje životne poezije u zakonima fizike govori nam da je u pozorištu sve moguće. Veći deo predstave je snimljen i odvija se iz off-a i odvaja se od fizičkog prisustva tela. U prvom delu akteri nas upoznaju sa životom Mileve Marić, uigranim pokretima i razmeštanjem i poigravanjem sa kutijama koje su obeležene istorijskim fotografijama iz života protagonistkinje. Kako se život gradi i razvija svoj put, tako se i kutije slažu i nadgrađuju, dok se u momentima razaranja i poteškoća ruše kao i zidovi. Audio-vizuelni efekti oluje i grmljavine upotpunjeni su muzikom koja je važna i doprinosi na značaju celoj priči. Otvaraju se brojna pitanja o sudbini ove, kako je već nazivamo, heroine. Šta joj je donela ljubav prema Ajnštajnu, ljubav koja uvek nepouzdano primenjuje sva naša saznanja o svetu? Odnos jednog kamena (ein Stein), dva tela koja međusobno deluju jedno na drugo. Koliko je smrt njene ćerke Ljubice uticala na samu njenu egzistenciju i tragediju? Da li je zaista bila začetnica teorije relativiteta u svetu u kojem je sve relativno? Zašto nije uspela da završi studije? Sva ta pitanja prožimaju se kroz patrijarhalni kontekst, jer kako se i navodi u predstavi, „biti dama i biti Srpkinja je oksimoron”.
U drugom delu svedočimo tome da smo gledali predstavu u predstavi i smeštamo se u tehničku školu nazvanoj po naučnici, u kojoj tehnički ništa ne funkcioniše. Pitanje pričanja priča je pitanje toga ko ima pravo da govori. Učestvujemo u panel-diskusiji u kojoj „neki pametni ljudi” daju sebi za pravo da govore o svemu i da „argumentovano” iznose svoje mišljenje o svemu. Koncipirano žanrovski različito: u prvom delu su glumci u kostimima iz epohe, dok je drugi deo osavremenjen. Problematično je i diskutabilno komentarisati poslednji deo predstave, u kome slušamo ispovest silovanja učenice srednje škole. Postavljanje i korespondiranje sa celom pričom u vezi sa Milevom nije baš umesno, ali to svakako ne umanjuje značaj razgovora o toj temi. Ukoliko uzmemo makar jedan takav segment problematike našeg društva, opet je ne možemo izostaviti; čak, tu bi se mogli ubaciti i mnogi drugi aspekti koji su svakako povezani sa ovom izuzetnom ličnošću naše povesnice.
„Tama se definiše kao nedostatak svetlosti. Mrak se definiše kao prostor u kojem svetla nikada nije bilo.” Predstava osvetljava o tome koliko je Mileva danas prisutna samo da bismo spekulisali o tome koliko zapravo nije značajna. Autorski tim navodi: „Poštovana gospođo Marić, mi vam se nećemo šlihtati. Nećemo vam se šlihtati pre svega zato što vas poštujemo. Mi vam govorimo sve kako jeste.” Jedno je predstava o Milevi, a drugo želja za pravdom, feminističkom borbom i preokretom sveta za sve buduće naraštaje. Možda nismo ništa uspeli da zaključimo, ali jedno je sigurno - energija se ne može roditi ni iz čega, kao ni ljubav.
Druge večeri gledaćemo „Balkanskog špijuna”, Narodnog pozorišta u Beogradu od 19 časova; „Sumljivo lice”, Narodnog pozorišta iz Prištine od 21.30 časova i predstavu „Lijevo, desno glumac”, Yugoart, Beograd sa početkom od 23 časa.
Foto: Nađa Repman
