U Bitef teatru, 20. i 21. aprila, biće premijerno izvedena predstava „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom”. Autor i koreograf ove predstave je Igor Koruga.
Polazna želja u kreiranju ove plesne predstave jeste pitanje – na koji način arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa? Autorovo istraživanje ove želje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šest koreografa, reditelja, plesača, izvođača lokalne nezavisne plesne scene.
Predstavu izvode Nela Antonović, Anđelija Todorović, Jelena Jović, Tanja Pajović, Boris Čakširan i Sanja Krsmanović Tasić. Muziku je komponovao Luka Mejdžor.
Igor ističe da u Srbiji zvanični ili institucionalni arhiv ne postoji, a informacije o plesnim praksama sačuvane su u fotografijama, kasetama, sećanjima, itd. Tokom pedeset godina istorije plesa, u različitim društveno-političkim okvirima i trenucima, određene inicijative i pojave modernih i savremenoplesnih praksi nastajale su, pa nestajale, i onda se ponovo pojavljivale.
- Šest umetnika koji izvode i čine ovu predstavu, nosioci su tih pojava, tokova, dinamika i perioda. Njihova znanja, tela, rad, umetničke prakse, obeležavaju razvoj plesa jedne generacije (mada i drugih generacija koje su kroz njih i sa njima stasavale), osobito kroz one aspekte koji ne ulaze u zvanične arhivske, istorijske, teorijske dokumente – osećanja, sećanja, fizički pokret i rad, oralne istorije, doživljaje, stavove itd. Zato su mi poslednjih godina arhiviranja plesnih praksi u regionu (regionalna mreža Nomad dance Academy), različite zanimljive informacije iz lokalne istorije plesa do kojih sam dolazio – i koje nisu toliko javno vidljive i prepoznate – otvorile znatiželju da ih istražujem i interpretiram kreativno odnosno kroz koreografsku praksu, ne samo teorijski.
Predstava pokriva periode od osamdesetih i prvih koraka profesionalizacije umetnika kao i naznaka društveno-političke krize; preko devesetih i pronalaženja načina u održivosti umetničkog rada tokom sveopšteg raspada infrastrukture; do perioda dvehiljaditih i tranzicije u neoliberalno-kapitalistički poredak i okolnosti pod kojima kao umetnici opstaju i dan danas.
- Jedan deo metodologije rada se bavio fizičko – prostornom kontekstualizacijom njih kao umetnika i kao individua u društvu – ko su bili, šta su radili u periodima stabilne infrastrukture i kolektiva, zatim destabilizacije, i gde su danas u vremenu totalne individualizacije, digitalizacije, monetizacije itd. Drugi metod rada bio je usmeren na rekonstrukcije njihovih autorskih ili izvođačkih radova, somatskih praksi, metoda rada. U svaku rekonstrukciju uvedena je neka mala intervencija sa moje strane – bilo putem kostima, montaže audio-video materijala, ili koreografskog postupka. Konačno, treći metod rada istraživao je kako ovih šest umetnika dele vreme i prostor zajedno, prvi put u svojih više od četrdeset godina karijere. To smo istraživali kroz koreografske okvire i principe fizičkog kretanja, u kojima zajednički funkcionišu kao tim iako imaju individualne putanje kretanja. Svetlo i kostim, scena i muzika, takođe stvaraju prostor preseka između retro-nostalgije i (instagramske, tiktok) sadašnjosti itd.
Igor naglašava da su kroz navedene metode istraživali teme (samo)održivosti, otpora, kolektivnosti, estetike, feminističkih i kvir uticaja na ples, insitucionalnog naspram vaninstitucionalnog okvira za razavoj plesa itd. Takođe, snimili su preko dvadeset sati individualni i kolektivnih razgovora.
- U tom megalomanskom korpusu materijala čini mi se da stoji tačka dodira unutar transgeneracijske razmene koju smo imali između toga gde stoje oni kao jedna generacija umetnika naše lokalne scene, a gde mi – ostali saradnici na projektu, teoretičarka i dramaturškinja Milica Ivić i kompozitor Luka Mejdžor, i ja. Za mene lično, ta tačka preseka stoji u domenu ranjivosti, afektivnog i relacionog – što samu praksu arhiviranja redefiniše kao konvencionalnu praksu skladištenja i dokumentovanja. Sa druge strane, ta ranjivost ogleda se najviše u činjenici da pitanje održivosti kao umetnika na sceni, tržištu, u društvu, suštinski ostaje isto bez obzira na to o kojem društveno-političkom kontekstu ili vremenskom periodu govorimo tokom poslednjih četrdeset godina.
Po njegovom mišljenju samo priznanje ranjivosti otvara prostor za pružanje otpora tj. delovanja upravo na iste te okolnosti i svet koji nas konstantno čine da osećamo nemoć, blokadu, strah, neuspeh itd.
- Biti ranjiv ne znači biti neuspešan, ili nemoćan da pružiš otpor. Naprotiv, baš to je, za mene, prostor najdelotvornijeg otpora, osobito danas. Zato ovih šest umetnika na primer nemaju zadršku da plešu u svom zrelom dobu uprkos dominantnim standardima utreniranog tela u plesu. I zato želja za istorijom (plesa) koja sama po sebi ne može biti čvrsta, završava neuspehom, što je sasvim ok.
Fotografije predstave: Vladimir Opsenica
Profil fotografija: Lična arhiva
