.jpg&w=1080&q=75)
Pedeset osmi Bitef završen je nedavno, a među beogradskom pozorišnom publikom i dalje se razmenjuju festivalski utisci. Neke predstave su posebno odjeknule kako među gledaocima, tako i u kritičarskim krugovima. Kroz inovativne pristupe, angažovane teme i intrigantne scenske izvedbe, ove produkcije su podstakle brojne razgovore i refleksije, ne samo o pozorištu, već i o današnjim, gorućim društvenim pitanjima. Naša redakcija je festival ispratila u celosti, te smo izdvojili tri predstave koje su ostavile poseban pečat i naterale nas da promislimo o njihovim temama.
Seksualno vaspitanje II: Borba
Performans u režiji slovenačke rediteljke Tjaše Črnigoj je na ovogodišnjem Bitefu uspešno oživeo i razradio temu ženskih prava i reprodukcije, ukazavši na formativne izmene u zakonima i ljudskom mentalitetu od Kraljevine Jugoslavije, pa sve do SFRJ i njenih progresivnih ideja. I ne samo to, ovo je bila jedna izvrsna mešavina istorije, medicine i umetnosti, gde su korišćeni različiti istorijski izvori, eksponati, pa i kratka edukacija o anatomiji ženskog tela. Po atmosferi izvođenja, moglo bi se reći da su najveću pažnju i gorčinu upravo izazvala svedočenja baki izvođačica iz predratnog i posleratnog perioda, ali to naposletku nisu samo njihove bake: to je glas i ispovest žena, mlađih i starijih koje su proživele, i dan-danas žive slična iskustva, ali zbog osude regresivnog društva i porodice, često biraju da ostanu neme.
Palmasola – zatvorsko selo
Režija Kristofa Frika duboko uranja gledaoce u surov svet bolivijskog zatvorskog sela „Palmasola”. Ovaj ozloglašeni zatvor, u kojem zatvorenici sami upravljaju svojim životima, bez ikakve prave kontrole vlasti, a većina njih nikada ne dočeka suđenje, oslikava mikrokosmos društvenih nepravdi i klasnih razlika. Predstava, izvedena u jedinstvenom prostoru beogradske Ciglane, briše granice između publike i izvođača, stavljajući gledaoce u glavnu ulogu, izazivajući kod nas spektar emocija, od neprijatnosti do empatije. Kroz priče zatvorenika, upoznajemo se sa temama korupcije, nasilja, i rasizma, a centralni likovi kroz svoje ispovesti omogućavaju da se ovakva atmosfera osvetli spoljnom posmatraču. Činjenica da je deo priprema za projekat izveden u unutrašnjosti samog zatvorskog sela, te da jedan od izvođača ima lično iskustvo boravka u okviru njega, doprinosi autentičnosti predstave i produbljuje emocionalni utisak na publiku. Iako teško po tematici, ovo dinamično i pristupačno izvođenje ostavlja publiku u neprestanoj napetosti i refleksiji.
Trilogija snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo
Predstava autorke Karoline Bjanki, koja je zatvorila ovogodišnji Bitef, bila je gorka pilula koju su ljubitelji društveno angažovanog pozorišta dugo priželjkivali. Bjanki pristupa temi silovanja na radikalan, hrabar i kompleksan način, otvarajući nekolike diskurse – od istorije umetnosti kroz prizmu nasilja prema ženama, do rada intrigantnih umetnica performansa. Žanrovska fuzija, kombinovanje efektnih audio i vizuelnih efekata, sve uz vonj alkohola koji se proliva na sceni, zaista doprinosi atmosferi nalik na Danteov „Pakao”, evociran kroz stihove na početku komada. No, ovo nije dovoljno za izvanrednu brazilsku umetnicu, koja odlučuje da ode korak dalje. Ispirisana umetnicama performansa koje samopovređivanje iliti samodestruktivnost kao scenski nastup doživljavaju kao politički akt, pred publikom Bjanki pije opojnu drogu za silovanje, GHB, kolokvijalno nazvanu „Laku noć, Pepeljugo”. I zaista, autorka uranja u san, ostavljajući gledaoce podjednako zabrinute za nju, ali i napregnute da isprate plesni i verbalni performans trupe Kara de Kavalo, koja se pojavljuje na sceni. Nesvesno, ranjivo telo Karoline Bjanki postaje svojevrstan simbol ranjivosti, koji nas drži u stanju pripravnosti, napete, uznemirene, baš kakvi i treba da budemo dok promišljamo o opšteprisutnom problemu nasilja nad ženama i femicidu.
Foto: Christophe Raynaud de Lage, Jelena Janković, Nata Korenovskaia
