Večeras počinje 58. Bitef, a festival će otvoriti plesna predstava „Mekšanje” po koreografiji grčkog umetnika Hristosa Papadopulosa, a u produkciji Dens on ansambla iz Berlina.
Povodom ove predstave imali smo priliku da razgovaramo sa direktorom Dens on ansabla i izvođačem Tajom Bumeršajnom, koji nam je otkrio zbog čega je ova predstava važna u komunikaciji publike i ansambla, na koji način starenje utiče na telo, a kako telo na njega, uzimajući u obzir da su svi članovi ansambla stariji od 40 godina, kada se u klasičnim plesnim ansamblima uglavnom odlazi u penziju.
Koncentracija gledalaca koji prate predstavu potrebno je da bude na visokom nivou, jer oni predstavljaju važan segment prilikom vašeg igranja. Kako u ovoj predstavi stvarate komunikaciju sa publikom?
Mislim da konkretno za ovu predstavu, koreograf Hristos Papadopulos odnosno deo njegovog rada fokusiran je na to kako gledamo u publiku ili čak jedni druge. Ali konkretno kada je u pitanju ova predstava gotovo da stalno gledamo u publiku. Tako da je deo njegovog pristupa taj da se fokusira na oči, odnosno na pogled. Tražio je od nas da pronađemo jednu osobu u publici i da se na neki način uvučemo u njih kroz pogled, ali i da ih privučemo nama, dok ostvarujemo pokrete. Na taj način pogled određuje stranu na koju ćemo se kretati. Za Hristosa bilo ključno da strana na koju se krećemo bilo levo ili desno zapravo određena očima. Na taj način kroz intenzivan pogled komuniciramo sa publikom i preskačemo taj četvrti zid. Ponekad to može delovati malo ludo (smeh), jer konstantno gledamo u publiku.
Kao plesači obično radimo telom i iskazujemo sve to kroz velike pokrete, mišiće, kosti i gravitaciju, ali sa Hristosom je bilo potrebno da sve iniciraš kroz pogled. Za nas je to veoma interesantno i mislim da se u publici na taj način stvara neka neuobičajna atmosfera, jer se publika konstantno pita u šta mi to tačno gledamo?
Živimo u vremenu koje nam diktira brz tempo života bez obzira na starosnu dob. Kako publika prihvata skoro meditativan ritam ove predstave?
Dobio sam jednu interesantnu povratnu informaciju od oca jedne od plesačica, koji je stariji čovek, ali koji nema nikakvih dodirnih tačaka sa profesionalnim plesom. On nam je rekao da mu je taj spor početak bio potreban i da mu se mnogo dopalo to što se predstava sporo gradi. To njegovo mišljenje da mu je taj spor početak doprineo u tome da se opusti, da shvati da je u pozorištu i da se fokusira na gledanje predstave nam je mnogo značilo. Pošto je rekao da nije osetio nikakvo požurivanje, niti čuđenje u smislu šta je ovo i što ja gledam, bili smo prilično iznenađenji njegovim viđenjem, jer smo očekivali nešto potpuno suprotno. Zbog toga sam pomislio možda Hristos zapravo zna šta radi (smeh). Ja nekako uvek polazim od viđenja publike i način na koji će ona precipirati predstavu, a manje se fokusiram na njen umetnički deo, iako smo svesni da će svi percipirati predstavu na neki totalno drugačiji način i da će se u njima probuditi drugačije emocije.
Da li biste rekli da je taj tempo izazov ili potreba?
Mislim da generalno u svetu plesa i pozorišta postoje radovi gde je super biti bombardovan sa puno infromacija odjednom i da se stvari brzo menjaju, jer to je ono što svakodnevno imamo na ulici, na našim telefonima, pa je to na neki način refleksija naših života. Tako da mislim da ne postoji ništa loše u tom pristupu, mislim da je pozorište odličan prostor u kojem možemo da se prebacimo u neko drugo stanje uma. Ne prefeiram jedno više nego drugo, mislim da to sve zavisi od predstave, a u ovom poslu imaš priliku da prihvatiš šta se događa i da prihvatiš sve intenzivne vibracije koje se dešavaju ispod tog posla kojim se bavimo i to prosto može da se oseti. Ovo nije neki opušten i lak komad, samo zahteva strpljenje na početku.
Postoje li prilikom pokreta granice koje stvara telo? Kako se one prevazilaze, a kad telo svojim traganjem ostvaruje „nemoguće”?
Fizički deo ove predstave je veoma interesantan i zbog toga smo i radili sa koreografima koji mogu doneti nešto novo mojim plesačima. I kada ansambl naiđe na nešto što je novo, to njima predstavlja neku vrstu izazova. Kada su u pitanju plesači koji imaju mnogo iskustva, ponekad je teško pronaći nešto što će im biti novo i izazovno, ali mislim da smo sa Hristosom uspeli to da postignemo.
Ključ igranja je u tim nekim malim i suzdržanim pokretima. Iako se plesači izražavaju kroz velike i široke pokrete, on je u stvari hteo da taj izraz bude u tim definisanim i malim pokretima, koji se postepeno grade. Za nas u ovom slučaju izazov je predstavljalo ograničavanje i neka vrsta suzdržavanja. Ono što je ovde bilo ključno jeste da se što manje pokaže i da se upravo suzdržavaju prilikom izvođenja, da se na neki način vidi da želimo da uradimo više, ali da to zapravo ne uradimo. Tako se na neki način stvara tenzija između toga šta bismo mogli da uradimo i šta bismo mogli da postignemo, ali da to nikako ne pokažemo. Ideja same predstave jeste da postoji neka sila iznad površine koja želi da eksplodira, ali joj nikad ne dopustimo. Već nekako činimo ono što je neophodno i to zahteva puno koncentracije, jer ne ostavlja nikakvog mesta za improvizaciju.
Kako telo prihvata starenje, a kako starenje prisvaja telo?
Iskreno ne znam kako telo prihvata stranje, mislim da se to jednostavno desi (smeh). Ja lično ponekad zaboravim koliko sam star, jer se iznutra ne osećam tako. Takođe smatram da imam sreće što sam zdrav i što imam posao koji zahteva da budem fizički pokretan. Imam 56 godina i mislim da mnogi ljudi mojih godina imaju dosta fizičkih poteškoća.
Kada govorimo o tome da starenje preuzima telo, mislim da je to poprilično individualno i sada govorim o plesu konkretno. Lično nikada nisam bio preterano fleksibilan igrač, iako mnogi plesači to jesu, pa se to nije preterano promenilo. Ali sam takođe radio sa plesačima koji su bili izuzetno fleksibilni i njihova fleksibilnost je nestala sa godinama i to ima smisla jer se telo konstanto menja. Sa druge strane, neki plesači su sa godinama postali fleksibilniji. Takođe um se menja, ali treba da učimo kako da usmeravamo našu energiju. Na primer ja imam mogućnost da igram dugo koliko i plesači koji su 20 godina mlađi od mene, što nisam mogao sa 22, kada nisam znao kako da usmeravam svoju energiju. Mislim da se vremenom samo javlja drugačija vrsta snage, stoga ne bih rekao da je starenje slabost ili neka negativna stvar.
Znajući da je specifičnost vašeg ansambla to što su plesači starije dobi, koji je raspon godina u predstavi?
Pre svega da biste se prijavili, treba da imate najmanje 40 godina. Tada obično plesne kompanije traže da ljudi prestanu da se bave plesom, tako im obično stoji i u ugovorima. Oko četrdesete godine je vreme da odete u penziju. Tako da je neki početni broj godina 40. Mislim da najmlađi učesnik ima 42 godine, a najstarija osoba na sceni ima 60 godina.
Foto: Jubal Battisti
