Ovih dana, na različitim lokacijama u Beogradu održava se 15. Kondenz festival pod sloganom Radikalna ranjivost. Festival savremenog plesa i performansa, jedini je u Srbiji koji se bavi ovim vidom umetnosti, i pored toga što okuplja brojne umetnike iz Srbije, na njemu gostuju predstave iz različitih krajeva sveta.
Kroz sedam dana trajanja festivala pored predstave, publika ima prilike i da isprati različite prateće programe, koji čine prezentacije, razgovori i predavanja.
Ovogodišnji festival je otvoren 23. oktobra, a njegov slogan ima za cilj da ukaže na poziciju pojedinca u današnjem društvu, o njegovoj radikalnoj ugroženosti, osetljivosti i ranjivosti. Ukazuje na manjkavost društva, ali i borbu unutar njega.
Ovih dana odigrane su dve predstave koje progovaraju na temu radikalne ranjivosti: „Works in silence” i „4IMNNML (I am an Animal)”.
Mi smo sinoć u Ateljeu 212 ispratili izvedbu Ivane Kalc i Igora Koruge, koji su i osmislili predstavu „Zašto ne (?)”. Predstava je nastala u produkciji Stanice Servis za savremeni ples iz Beograda i Hrvatskog kulturnog doma na Sušaku iz Rijeke.
Ova predstava, ili bolje rečeno performans sa dramskim uplitanjem, vizuelno i karakterno je podeljena na tri svojstvena dela. Svaki od njih čine različiti simbolički pokreti izvođača i igre svetla, koja utiče na narativni koncept ove predstave. Izvođenjem različitih pokreta, ruku i ostalih delova tela, u prostoru lebde čestice neizgovorenog, onog što tera da se zapitamo - o pojedincu, odnosu dvoje ljudi (koje posmatramo ili zamišljamo) i kolektivu, kom svi zajedno pripadamo.
Predstavu pored intenzivnih pokreta koji su ujednačeni i dovedeni do perfektnosti, prate i pozadinski glasovi koji progovaraju o različitim temama, kojim se predstave bavi:
Can we protest without conquering space?
We should ask plants.
Plants politics.
If we’re flexible, we survive.
If we spread around, instead of conquering space, we survive.
If we transform from one form to another, we can survive.
We are a pretty messy pile of multitudes.
I’m not a whole, but the sum of its parts.
In number, the parts surpass the whole.
Society did not lose hope, but hope lost society.
Interesantan vizuelni deo ove predstave jesu najlon čarape na glavama izvođača, koje delimično skrivaju njihova lica i maskiraju njihove izraze i stavljaju akcenat na njihove pokrete i prožimanje, koji do kraja postaju savršeno uklopljeni.
Cilj ovog projekta, kako navode sami autori, jeste „proučavanje prostora za kreiranje kvarova, kroz koje će se artikulisati različitosti na afektivnom, kognitivnom, fizičkom nivou i time, u fizičkom smislu, artikulisati višebrojna identitetska presvlačenja kao prostori, a time i kao osnova za političko, angažovano i kritičko udružavanje i suživot danas”.
Puna sala Ateljea 212 samo je jedan znak da je ovaj vid umetnosti i te kako potreban beogradskoj publici i da predstave ovog koncepta progovaraju drugačijim jezikom, koji ne možemo toliko često da doživimo.
Danas, u Bitef teatru, biće odigrana predstava Thiaga Granata, „The sound they make when no one listens”, s početkom od 20 časova.
Foto: Milica Raković (hocupozoriste.rs)
