Prvog junskog, a sedmog dana „Sterijinog pozorja” gledali smo predstave „Katalin Ladik doživljava nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica”, autora i reditelja Zlatka Pakovića, Pozorišta „Deže Kostolanji / Kosztolányi Dezső” i „Očevi i oci”, po romanu Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića, Narodnog pozorišta Beograd.
Foto: Srđan Doroški
Predstava veoma neobičnog i poprilično dugog naslova „Katalin Ladik doživljava nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica” jeste predstava o Katalin Ladik, konceptualnoj umetnici, performerki i glumici, koja je sticala internacionalnu slavu pre najveće današnje svetske zvezde performansa Marine Abramović. Za Marinu Abramović znamo, za Katalin Ladik baš i ne toliko. Ovo nije biografska predstava, ali su elementi biografije ugrađeni kao poetički, pogonski materijal. Njen slučaj tretira se kao paradigma sudbine umetnika i umetnosti generalno.
Publika se na početku smešta na dve strane, jedni preko puta drugih, dok u pozadini ide elektronska muzika. Glumac Boris Kučov interaguje sa nama, opušteno i ležerno, pita nas kako smo, šta smo jeli, koliko često idemo u pozorište, koje smo predstave Pozorišta „Deže Kostolanji / Kosztolányi Dezső” gledali, znamo li ceo naziv ove predstave i znamo li ko je Katalin Ladik i ostalo. Potom ostali glumci (Adam Ađaš, Anabela Hodik, Andrea Verebeš, David Buboš i sama Katalin Ladik) rekonstruišu fragmente nekada slavnih performansa Katalin Ladik (vožnja golog aktera na biciklu, kritikovanje crkve, rad bankarske službenice). Neartikulisano, avangardno, nadrealno, nekonvencionalno i povrh svega konceptualno, otvara nam prostor za individualna učitavanja ukoliko im se prepustimo. Ono što je publici nekada delovalo kao provokacija i problematizovalo društveno-političke aspekte stvarnosti, danas deluje isto kao provokacija, ali reklo bi se da smo uznapredovali kao društvo i otvoreniji smo za nekonvencionalno (?!).
Foto: Srđan Doroški
Zlatko Paković kaže da „ono što je bitno za ovu predstavu i umetnost, jeste da svaki performans i svaka pozorišna predstava valja onoliko koliko ukazuje na to da je društvo na ivici nervnog sloma i ukaže upravo na te manifestacije i na to zašto je društvo na ivici nervnog sloma”. Jeste, ukoliko već nismo doživeli nervni slom. Konceptualna umetnost je umetnost otpora i režanja na režim. Cilj svake predstave trebalo bi da bude da ne izađemo isti kao što smo ušli. U suprotnom – show must stop.
„Očevi i oci” predstavljaju naše duhovno, intelektualno i ideološko nasleđe. Time se vodi i reditelj Veljko Mićunović, ali ga postavlja na jedan inovativan način i stilski upakovan u savremenu pozorišnu formu. Scenski uprizoreno donekle kao sudnica, slobodni smo da sudimo istoriji beogradske građanske porodice Medaković u preratnom i posleratnom okruženju.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
Uranjamo u svet misli likova, u kome su spoj narativnih i dramskih delova međusobno isprepleteni, te tako su glumci istovremeno i tragičari i naratori. Mićunović se služi jednim specifičnim ritmom uz stilizovanu harmoniju glumaca. Odlučuje se za mikrofone-bubice, ali to u ovom slučaju ne zvuči neprijatno, već naprotiv, doprinosi dopiranju dramaturški upriličenih rečenica iz proznog dela do nas, a kompozitorka Nevena Glušac zadužena je za zvučnost reči, eliminišući muziku u inscenaciji.
Svako od glumaca, glavnih i sporednih likova, ima prostora da iskaže svoj glumački stil i svako od njih je to i učinio, a opet svi čine jednu skladnu celinu. Nikola Rakočević nam kao Stevan Medaković, a ujedno i narator priče, prikazuje kompleksnost ovog lika. Njegovog oca Milutina (Miloš Đorđević) vidimo kao dobrodušnu starinu, na momente duhovitu. Dve Vanje, Ejdus i Milačić, sjajne u svojim prezentacijama. Prva kao emotivna i suzdržana Engleskinja Elizabeta, otvorena i spremna da pokuša da se prilagodi novoj sredini; a druga kao Jevrejka Rahela Blejk, žrtva koja ne lamentira nad svojom sudbinom, što doprinosi težini njene priče. U potpunom kontrastu Nanka (Sena Đorović) kao zagrižena patrijarhalka koja ispreda epske mitove i predanja. I naposletku mladi, bunotvni revolucionari Jelena (Iva Milanović) i Mihajlo (Aleksandar Vučković), mnogo više spremniji i odlučniji u svojim delima nego stariji.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
Ostavivši po strani kontekst u kojem su nastale Selenićeve ideje o srpskom društvu i porodici, ovo jeste i dalje naše trenutačno stanje, vreme sinova bez očeva i majki. Ovde je prisutno suštinsko nerazumevanje ličnosti, bilo po pitanju nacionalnosti ili puko ideološki, zbog čega može čak i da se strada. Ova predstava privukla je pažnju festivalske publike, očito ne bez razloga, čemu u prilog svedoči sinoćna prepuna sala, kao i današnje još jedno izvođenje.
Osim reprize predstave „Očevi i oci” od 21 čas, pretposlednjeg dana festivala gledamo i predstavu međunarodne selekcije „Krugovi”, „Ljubičasto”, u režiji Seme Spahić, „Kamernog teatra 55” iz Sarajeva, sa početkom od 19 časova na sceni „Jovan Đorđević”.
