Pomalo je teško započeti pisanje ovog teksta, možda bi trebalo početi od kraja, ali što bi Duško Radović rekao: „Krajevi se potroše, počeci uvek traju. Početak – eto šta je na kraju!” Elem, verujemo da kreator HuP priče, glavni i odgovorni urednik, Nikola Bešlić, iliti gl.od.ur (tako ga zovemo od milošte) nije mogao ni da nasluti šta će sve ispuniti godine koje pred nama dolaze, a ni mi zajedno sa njim nismo mogli ni da sanjamo šta se sve pomalja. Tako to verovatno biva kada se upustite u nešto bez preteranih očekivanja. Do sada smo nekako uglavnom pravili presek stanja pozorišnih dešavanja koja su obeležila godinu za nama. Za nijansu drugačije, ovog puta želimo da akcentujemo i sumiramo sve ono što smo mi postigli u godini čije će kalendarske listove zameniti novih 365 dana.
Ova godina, po svemu sudeći, nije bila toliko uzbudljiva i turbulentna u pozorišnom miljeu, ali postoji dosta stvari koje ćemo pamtiti u okviru naše redakcije. Nakon dvogodišnjih onlajn izdanja ove godine smo uživo proslavili naš peti rođendan, na Svetski dan pozorišta, 27. marta, kada je ujedno i portal osnovan. Iako smo generalno raštrkani po raznim gradovima zemlje, a i Evrope, rođendan je lepa i dragocena prilika da se vidimo, upoznamo, družimo, radujemo svakom trenutku i zajedno stvaramo uspomene. Isto tako i na redakcijskim sastancima koje održavamo jednom mesečno, pored formalnog dela, najviše uživamo u neformalnom u kafani gde bude mesta i za priču (ne) samo o pozorištu.
U avgustu smo imali zadovoljstvo da nas Nina Čolić ugosti u Danasovom podkastu gde su Nikola Bešlić, i autorka ovih redova razgovarali o pozorištima širom Srbije, fenomenima koji se vezuju „za daske koje život znače”, problemima i potencijalnim rešenjima, ali i načinu na koji funkcioniše portal sastavljen od kritičara iz redova publike. Već sledećeg meseca, septembra, imali smo čast da nas Rada Đurić pozove u svoju emisiju „Da sam ja neko”. Ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je i Nikola Bešlić jedne zime kao student čekao u redu karte za predstavu „Šine” tekao je razgovor kako je sve počelo, šlagvort koji će Nikola nebrojano i (ne)rado puta ispričati. Naše Milice, Sučević i Amidžić, u razgovoru su se prisetile svojih početaka i koje im je sve mogućnosti doprinelo članstvo u HuP-u koji je grupa mladih ljudi koji kao obični gledaoci preporučuju predstave i rade volonterski, a često sami finansiraju troškove odlaska na festivale.
Jedna od urednica, Tara Seničić, u oktobru nas je predstavljala na prvom Međunarodnom kongresu pozorišnih gledalaca koji je bio održan u Barseloni. Ona je sa nama podelila trodnevna nezaboravna i neprocenjiva iskustva gde je sa više od 50 učesnika iz 25 zemalja kroz različite formate (konferencije, debate, prezentacije projekata, radionice) razmenjivala relevantna iskustva praćenja pozorišne scene Srbije tokom proteklih više od pet godina.
U decembru smo u okviru rubrike HuPopedija pokrenuli novu tematsku celinu koja se odnosi na regionalnu saradnju i koja donosi priče raznih umetnika sa ovih prostora, a koja će govoriti o lepoti stvaranja pozorišnih predstava i njihovom povezivanju. Posebno nam je drago i ponosni smo što smo sa umetnicima iz regiona sa kojima smo kontaktirali imali prijatnu saradnju i rado su se odazvali našem pozivu da razgovaraju o jednoj bitnoj temi. Saradnje, gostovanja, pozorišni festivali pružaju nam priliku da se upoznajemo i razmenjujemo energiju i katarzu, bez obzira na to sa kog prostora potičemo.
I ove godine smo se – kao i one prošle i one pre nje… – trudili da budemo vredni, marljivi, da budemo u koraku sa aktuelnim dešavanjima i da ispratimo shodno našem kapacitetu, a nekad i više od toga. Možemo se pohvaliti jednom solidnom i zadovoljavajućom statistikom u ovoj godini: oko 364 tekstova, 39 intervjua i skoro 30 festivala (osim Beograda i Novog Sada, koji su centralna mesta zbivanja, posetili smo i Sombor, Rumu, Šabac, Vranje, Smederevo i mnoge druge gradove).
S obzirom na to da se dosta ljudi smenjuje kroz našu redakciju, što zbog ličnih afiniteta i prioriteta, privatnih razloga i nedostatka entuzijazma i materijalnog dohotka, proširili smo tim i srećni smo kada pronađemo i kada nam se pridruže novi ljudi koji su voljni da idu u pozorište i željni su novih znanja i sticanja veština. Da se ne bismo previše ponavljali, dosta smo i ranije pisali i pričali o tome ko prenosi utiske sa predstava, ko pažljivo proverava redove tih tekstova, ko objektivom foto-aparata zamrzne trenutak i ko je zadužen za vizuelni identitet. Svaki zupčanik tog mehanizma je na svom mestu i radi svoj zadatak čineći da mašina funkcioniše. I kako ovo ne bi zvučalo samo kao neki hvalospev, nekada se zaista zapitamo da li sve ovo ima smisla, pa bar svako od nas na individualnom nivou. Nekada se pitamo da li volonterizam za sobom nužno povlači i amaterizam. Nikada nismo želeli da se predstavljamo, i ne predstavljamo se kao profesionalci, samo želimo da prenesemo utiske sa neke predstave – zašto bi nešto trebalo ili ne bi trebalo da pogledaju, i to sve iz oka posmatrača, odnosno publike. A publika je uvek u pravu, ne?
Imamo periode kada nam je teško, kada pomislimo da odustanemo, kada ne pronalazimo rešenje, jer ne postoji idealistička i utopijska slika a i ne bi bilo realno da je tako. U životu je bitno da postoje oscilacije, život je nekad siv a nekad žut, ali samo treba nastaviti dalje jer će se iznedriti sve onako kako treba da bude. Održali smo se sve ovo vreme jer verujemo jedni u druge, verujemo jedni drugima, dajemo vetar u leđa i zato tu smo da kidamo, da blistamo, da sijamo, zato nemamo nameru da traćimo i nemamo nameru da stanemo – znamo da radimo dobru stvar i da IMA smisla. Godine prolaze nervoznim korakom, ali ne mislimo kao Bajaga da dok one prolaze, mi stojimo. I da. Nije petak, subota je. Ne zaboravite da se zezate.
