Sinoć smo se uputili četvorodnevnom stazom festivala koji slavi pozorišnu umetnost. U Narodnom pozorištu Sombor počeo je 31. Pozorišni maraton. Taksista koji me vozi ka pozorištu kaže mi da neki ljudi uzimaju godišnje odmore da bi došli iz inostranstva, i to sve govori o negovanju tradicije. Za vreme festivala čitav grad odiše posebnom energijom i publika s ushićenjem čeka da se otvore vrata hrama kulture. Prisutnima se prvo obratila direktorka pozorišta, Bojana Kovačević, a potom su glumci iz predstave „Tri zime“, koja je tri puta gostovala u ovom pozorištu, svečano otvorili festival.
Prva predstava koju smo imali prilike da pogledamo bila je „Magbet“, Narodnog pozorišta Beograd u režiji Jagoša Markovića. Većina koja je već gledala ovu predstavu ranije uglavnom bi se složila da ovo nije baš najbolja postavka čuvene tragedije. Zapravo, postavljeno je onako kako se očekuje da Šekspirovo delo izgleda na sceni. Sudeći po stajaćim ovacijama, Somborcima se ova predstava dopala, ukoliko uzmemo u obzir i jaka glumačka imena poput Nebojše Dugalića, Nataše Ninković ili Branislava Lečića.
Sve počinje i završava se vešticama, te se time pravi elipsa njihovog proroštva, „kad se opet sastanu uz grom i munje“ sa Magbetom ili naposletku Malkolmom. Radmila Živković, Aleksandra Nikolić i Ivana Šćepanović odlične su u svojim interpretacijama veštica i (sve)prisutnosti. Scena je postavljena na visokoj gvozdenoj platformi po kojoj se glumci kreću, a kasnije će biti sto za večeru i najefektivnije mesto gde će se svi ubijeni spuštati u prolaz za „onaj svet“ i gde će izlaziti duhovi koji opsedaju Magbeta.
Tekst je bez neke preterane intervencije ili pokušaja osavremenjivanja, u duhu Šekspira, ali sa pojedinim „štrihovima“. Banalno bi bilo prepričavati samu radnju, koja je odveć toliko dobro poznata. Kostimi su klasični, u pojedinim delovima i muzika, u svakom smislu klasika. Dugalić i Ninković u glavnim rolama se ističu u odnosu na druge aktere, često su prenaglašeni, vešto oslikavaju destruktivnost jednog para i srljanje u propast zarad ličnog interesa.
Možda bi bilo nesuvislo tražiti aktuelnost i šta to nama danas znači, jer se više puta do sada pokazalo da Šekspirove reči korespondiraju sa nama sada, a često i predviđaju neke stvari, poput veštica iz ove drame. Možda nam samo fali izmeštanje iz uobičajene postavke. Reditelj svoje motive za rad objašnjava rečima: „Svi smo on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.“
Nakon Magbeta, usledila je promocija knjige „Narodno pozorište u ogledalu vremena I i II deo” gde je publika imala priliku da se odmori pred „Kiseonik”, koja je bila poslednja predstava prve večeri Pozorišnog maratona.
Somborska publika već je dobro upoznata sa ovim tekstom Ivana Viripajeva koji se nalazi na repertoaru pozorišta već par godina unazad, te je gostovanje Narodnog pozorišta iz Bitolja sa istim ovim tekstom bilo jedno od interesantnijih izbora za ovogodišnji program.
Ova predstava prati priču para Saše i Saše, momka iz provincije koji očajnički želi van nje, i devojke iz velikog grada, duboko nesrećne i izgubljene, a ono što njih povezuje jeste očajnička potreba za kiseonikom. Oni se zaljubljuju jedno u drugo bez obzira na to što dolaze iz potpuno različitih svetova, te se ova predstava odigrava kao diskusija između njih dvoje, ali i između njih i publike. U tom smislu, mogli bi reći da je ova predstava donekle interaktivnog karaktera. Kiseonik koriste kao simbol za životnu silu, on predstavlja ono iskreno, autentično, neiskvareno i beskompromisno. Time se vode glavni likovi ove drame, jedno sa drugim razmatraju kako da dođu do kiseonika u svetu koji je proždran gustim oblakom sivog dima, u bukvalnom i metaforičkom smislu, što čini ovaj tekst duboko društveno angažovanim i aktuelnim.
Predstava se odigrala na maloj sceni, koja sama po sebi stvara intimnu atmosferu koja je ključna za komad ovakvog karaktera, gde glumci mogu da pogledaju svaku osobu u oči i tako pokušaju da dopru do njih. Scenografija je vrlo jednostavna i praktična, sastavljena od dve stolice, pored svake stalak sa mikrofonom, belog platna koje je služilo za projekciju video materijala kroz predstavu i jedne kamere u uglu scene, a njena svrha bila je da još intenzivnije prikaže facijalne ekspresije i emocije glumaca. Kostimi su se menjali u odnosu na tekst koji glumci izgovaraju, te su svaku kostimsku promenu najavljivali njegovim opisom. Uglavnom se sastojao od bele boje, njene bele lanene haljine i njegove bele košulje, belih klovnovskih odela na početku i belih anđeoskih krila na kraju. Deluje kao da je odabir bele boje bio dobro promišljen, jer nas ona mahinalno asocira na slobodu i lepotu, pa samim tim i na kiseonik. Glasna muzika sa pojačanim basom naglašavala je momente prekretnice u njihovoj diskusiji, nagoveštavala je da će nešto novo da se desi ili je služila da pojača izgovorenu repliku. Ako ništa, definitivno je dobro poslužila publici za koncentraciju, budući da je bilo kasno.
Kraj predstave nas ostavlja u razmišljanju o nama samima, ko bismo mi bili da nema uticaja naše okoline, da nije bilo naših roditelja, pa i njihovih roditelja, ko bismo bili da nismo rođeni ovde nego negde tamo, ko bismo mi bili da nismo mi?
Drugog dana Pozorišnog maratona očekuju nas predstave „Ubistvo u Orijent ekspresu” u 19 h, zatim na maloj sceni „Čovjek visine” u 21 h i na kraju „Bilo jednom na Brijunima” u 22.30 na velikoj sceni.
Foto: Srđan Doroški
