Četvrtog, ujedno i poslednjeg dana somborskog pozorišnog maratona prvo smo pogledali predstavu „Sin”, Ateljea 212 u režiji Ane Tomović. Interesovanje i očekivanja za ovu predstavu su bila velika. Drama „Sin” čini poslednji deo trilogije pored „Majke” i „Oca”. Komad se bavi porodičnim odnosima, fokusirajući se na jednog člana porodice.
Tekst je savremen i aktuelan, ali dosta je očigledan i predvidiv. Sin potiče iz porodice razvedenih roditelja, otac se oženio dosta mlađom ženom sa kojom ima dete. Luka Grbić kao glavni akter ove priče prolazi kroz veoma težak period, opsedaju ga crne misli, ne vidi smisao života. Samopovređuje se i to je način da oseti olakšanje i kanališe svoju bol. Isidora Minić i Svetozar Cvetković kao roditelji jesu tu, ali nisu tu, sve su mu pružili i obezbedili, ali su nekako štedeli na ljubavi, pažnji, razumevanju i slušanju. U scenografiji se izdvaja kauč koji se rasklapa u zavisnosti od toga da li smo kod majke ili oca u kući. Ogledalo na zidu u pozadini se sve više približava kako situacija uzima maha i ustanovljeno je da dečak boluje od akutne depresije. Naposletku život (ne) ide dalje, a smrt, može da čeka. Pitanje koje bi roditelji trebalo sebi da postave – da li je ljubav dovoljna da bismo spasili nekoga? Kao što reče lik iz ove drame – ako želiš da imaš život, nemoj da imaš decu.
Nešto iza devet časova uputili smo se ka Studiju 99, gde smo imali priliku da pogledamo monodramu Marije Medenice „Neodustajanje”. U poslednjih par godina kao da je postao trend u svetu pozorišta da glumci prave monodrame o svom glumačkom iskustvu, što Marija i napomene tokom svog izlaganja, te je ovo bila druga predstava ovakvog karaktera kojoj je somborska publika prisustvovala. Medenica sebe stavlja u situaciju u kojoj dobija nagradu koju nije sigurna da li će prihvatiti ili ne, i u tom momentu se priseća svih delova svoje duge glumačke karijere. Kroz smenu komičnih situacija kroz koje prolazi jedna glumica, od zabavljanja dece na rođendanima, do sumnjivih onlajn kastinga, Medenica pokušava da nam dočara čestu apsurdnost glumačkog poziva. Smeh i aplauzi su često odjekivali salom, najčešće od kolega glumaca, jer je ova predstava, čini se, više namenjena njima nego „običnoj” publici. Medenica je ispraćena ovacijama i bravurama, a onda smo nastavili dalje na poslednju predstavu ovogodišnjeg maratona.
Poslednja odigrana predstava ovogodišnjeg izdanja festivala bila je predstava Narodnog pozorišta Sombor, „Sumnjivo lice”, u režiji Jagoša Markovića. Time su proslavili 25 godina izvođenja predstave koja je i dalje na repertoaru i sinoć im je bilo 129. igranje po redu. Reklo bi se da će opasti broj publike s obzirom na kasna izvođenja, a i ako uzmemo u obzir da je to predstava koju je somborska publika pogledala čak više puta, ali naprotiv! Svako mesto je bilo popunjeno. Nušić je sinonim za komediju i ako se dobro postavi i odigra to bude kvalitetno, a sinoć to jeste bilo i izazivalo je smeh među gledaocima. Opšte poznata priča o Jerotiju koji više voli tuđa pisma nego bilo šta drugo u potrazi je za sumnjivim licem. Igra ga Saša Torlaković koji je maskiran do skoro neprepoznatljivosti, ali ga ističe njegova karakteristična boja glasa. Njegova uloga je noseća i izdvaja ga u odnosu na ostale. Jedna haotična scena po kojoj akteri (se) igraju. Muzike, vike, veselja, igre, pucnjave, svega je bilo na sceni. Naposletku su se pojavili i glumci koji su ranije igrali u ovoj predstavi, pa smo imali po nekoliko Đoka i Marica. Činilo se kao da će predstava dugo trajati i da ne može da se završi, već da će nastaviti uz pevanje i igranje. Potom se prisutnima obratila direktorka pozorišta, Bojana Kovačević, i dodelila nagrade. Biljani Krgur, kostimografkinji pripala je nagrada iza kulisa. Nagrade glumcu i glumici sezone ovog puta su dodeljene mladim glumcima Nikoli Kneževiću i Ani Rudakijević. Tradicionalno je usledio cvetni udar čime su glumci bili obasipani cvećem koje su bacali publici. Time je završen 31. Pozorišni maraton, do sledeće sezone i sledećeg maratona.
Foto: Srđan Doroški
