Dug i uzbudljiv treći dan Pozorišnog maratona obeležila je predstava za naše najmlađe „Neko se uselio u onu staru vilu“, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina i tribina iz dva ugla „Sedam vrsta ljubavi“ u Gradskom muzeju. Uveče smo pratili predstavu Nikole Pejakovića, „Hrkači“. Sala je bila krcata i atmosfera je ovaj dan bila nekako drugačija, magičnija. Tik pred početak predstave publika se intuitivno utišava, bez bilo kakve naznake da će predstava da počne, kao da smo svi kolektivno bili spremni u isto vreme. Na sceni nas dočekuje bračni par, Darinka i Jovan, kojima će se brak poljuljati kada Jovan prizna da je bio neveran. Darinka, kao i svaka žena, želi da ga istera iz kuće, ali postoji jedna začkoljica - napolju vlada nepoznati virus. Kada shvate da su osuđeni jedno na drugo, te i na komšinicu koja im stalno visi u stanu, kreću da ispoljavaju sve ono najgore u njima. Izvedena kao komedija, likovi su bili karikature, a time su i kostimi bili ekstravagantni; da ne govorimo o scenografiji. Na Veliku scenu pozorišta postavljen je stan bogatog bračnog para, sa ogromnim i dugačkim roze kaučom, velikim statuama raznih životinja koje su služile kao ofinger i telefon, tapetama sa kravljim dezenom i raskošnim stolicama. Svaku promenu scene pratio je song i veliki zavodljivi špric u mrežastim čarapama i štiklama koji je sa sobom nosio razne natpise poput „Vakciniši se, stoko“ ili „Perite ruke, noge ne morate“. Svaki deo predstave publika je nagradila gromoglasnim smehom, a i na aplauzima nisu štedeli, te su ispratili glumačku ekipu sa ovacijama.
Jedna od većih čari Maratona jeste što predstave ponekad kasne i po pola sata, ali somborska publika i dalje strpljivo čeka i popuni svako sedište. Tako je bilo sa „Kronikom seoske ljubavi“ u režiji Daria Harjačeka. Odigrana na maloj sceni, sa punom publikom, prikazana nam je priča o dvoje usamljenih starijih ljudi, o komšijama, koji žive „kuća do kuće” u nepoznatom selu. Scena je stvarno izgledala kao seoski komšiluk, sa ciglastim fasadama i resama na vratima, kartonima jaja i plastičnim stolicama, štrikom na kojem se suši veš, te su se čuli i zvukovi povetarca i kokošaka koje kljucaju u pozadini. Milivoj i Ljubica govore o svojim životnim iskustvima koja su ih u životu brusila, što jedno drugom, što direktnim obraćanjem publici. Očigledno veoma različiti u svojoj biti, Milivoj zadrt i samotnjak, u večitoj borbi sa svima, i Ljubica, zavodljiva i slobodna, sa boljkama iz prošlih brakova, zaljubiće se jedno u drugo bez obzira na različitosti. Jedna nesvakidašnja ljubavna priča, o prevazilaženju sebe i prihvatanju i sebe i drugoga, o ljubavi u zrelijim godinama, bila je ispraćena velikim aplauzom.
Nakon gostovanja na festivalu „Dunav“ u Đeru, „Nevidljiva deca“ Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház došla su i do Sombora. Trudimo se da ostanemo fokusirani i koncentrisani na trećoj predstavi, trećeg maratonskog dana. Morate biti toliki zaljubljenici u pozorište, pa pomalo i mazohisti, a oni koji kontinuirano prate predstavu za predstavom to sigurno jesu. Autorka ovog teksta je Ana Terek, a režiju potpisuje Robert Lenard. Na igrališnom terenu susrećemo tri devojke i njihove uobičajene tinejdžerske razgovore dok im se prikradaju dva mladića. Naočigled su iz disfunkcionalnih porodica, niko ih ne sluša i ne čuje, niko ih zapravo ne poznaje i oni su nevidljivi. Žele da pobegnu od kuće, od problema, ali najviše od sebe. Kroz rolerkoster upoznavanja, plesa, putovanja zaustavljamo se na traumatičnom saznanju. Korumpirano detinjstvo je posledica plaćanja dugova svojih roditelja. Bezazlena vrteška naposletku postaje sinonim za neprekidno ponavljanje zla. Kroz predstavu se prožimaju intimni i emotivni songovi. Ovo je jedna veoma pametno i promišljeno napravljena predstava koja je u isto vreme toliko društveno angažovana a opet nenametljiva u svojoj izvedbi. Ne upire prstom u oči, ne provocira, a u isto vreme poziva na buđenje svesti i apeluje da problemi nisu tamo negde izvan nas, u nekom paralelnom univerzumu, već tu, pred našim očima i u našem društvu. Greške u sistemu su neminovne, na nama je da li ćemo nešto uraditi povodom toga. Krivica je pojedinačna, a odgovornost kolektivna.
Najbolje za kraj nas je dočekalo u foajeu pozorišta, da smo čak zaboravili na to koliko je sati i na sav umor. Od foajea je nastao improvizovani lokalni pab, publika se smešta za stolove, čak bude i poslužena pićem, što je atmosferu činilo prisnom i realističnom. Dok sedimo opušteni i zavaljeni, ne primećujemo trenutak prelaska i početka predstave. Upoznajemo vlasnika i vlasnicu paba i fokus radnje je na njima, dok su tu usput i različiti ljudi koji su njihove mušterije. Dvoje glumaca u predstavi sa nazivom „Dvoje“, a u režiji Igora Pavlovića, koja se u Gradskom pozorištu Bečej izvodi u Pozorišnom klubu „Scena“, igra čak četrnaest likova. Svaki od tih likova ima svoju priču i karakterističnu notu. Neverovatno talentovani, fantastični u svojim transformacijama, spretni i energični, Simonida Mandić i Srđan Kner se brzinom svetlosti presvlače i skaču iz uloge u ulogu. Oni ruše četvrti zid, obraćaju nam se, ispovedaju, pozivaju na ples, dodirnu nas. Pabovi su mesta gde se ljudi upoznaju, zavole, rastaju, piju, plešu, pevaju, gde se dešavaju i nemili događaji poput tuča i pucnjava, ali to su sve čari takvih mesta. Ono što se desi u pabu, ostaje u pabu. Uživali smo u maestralnoj i dinamičnoj igri uz zvuke vanvremenskih hitova sve dok se pab nije zatvorio, do fajronta. A time je i fajront do sledećeg, poslednjeg festivalskog dana.
Foto: Srđan Doroški
