Četvrte večeri na UPAD festivalu odigrana je plesna predstava „Playing Reality”, Udruženja Domino iz Hrvatske. Dramaturgiju je radila Jasna Jasna Žmak, a za koreografski deo bile su zadužene Filipa Bavčević, Koraljka Begović, Nastasja Štefanić i Mia Zalukar/Martina Tomić, koje ujedno i igraju u predstavi.
Ova predstava donosi nam oživljavanje dečije igre, kroz zabavu, u vidu savremenog plesa. Te igre danas su novijim generacijama skoro nepoznate, te se umetnice prisećaju kroz pokrete šta su radile kad su bile deca. One pokretima tela, koji se transformišu u vidu fragmenata, u kraćem ili dužem trajanju, donose jedan spektar zabave iz vizure svog detinjstva. Kroz igru-ples, na sceni se oseća moć zabave koja u njima proizilazi kako u pokretima, tako u ekspresijama lica.
Muzika, koja prati atmosferu, zajedno sa plesom umetnica oživljava igre poput žmurki, tvistera, pantomime, lastiša, kao i mnoge druge igre, i jednu dalmatinsku, koja je publici u Novom Sadu bila zanimljiva i nepoznata, a zove se šije-šete, specifična je jer se igra brzo izgovarajući italijanske reči - brojalice.
Predstava je nastala po ideji Koraljke Begović, koja je objasnila da je proces stvaranja krenuo u Češkoj, zatim nastavljen u Švedskoj i Hrvatskoj, istraživajući tako dečije igre sa prostora i zemalja severa, juga i centralne Evrope. „U Pragu smo radile sa jednom grupom, ljudi starije dobi, koja radi plesne i vokalne treninge. Istraživali smo igre koje su potekle iz Jugoslavije, također od starijih generacija iz Praga smo dobivali informacije, šta se kod njih u Češkoj događalo kad su odrastali, kako su oni provodili slobodno vrijeme. Bilo je zanimljivo vidjeti dvije različite države i generacije, a toliko sličnosti.”
Nadovezujući se na to šta njima ove igre znače u telesnom smislu, istakla je: „Pristupale smo igrama šta je to tjelesno i šta određena igra znači u pokretu. S druge strane smo ulazile u onaj afektivni dio, kako se osjećamo dok igramo. Tu smo krenule kombinirati. Dosta je bitno i što se privatno družimo, zbog toga smo se u cijelom procesu zabavljale – u biti, kad igramo predstavu, ta zabava, negdje i dolazi.”
Zasigurno, predstava iako je plesnog formata, donosi kroz ekspresiju lica utisak da umetnice na sceni stvaraju svoj intimni, te zajednički, vid zabave. Martina Tomić, je povodom toga istakla: „Meni je bilo zanimljivo šta se psihološki javlja u čovjeku kad se te igre igraju. Momenat živosti mi je bio tako zanimljiv, jer prije ovog procesa nismo imale priliku da se tako igramo.”
Na trenutak, ovom predstavom, svi smo se vratili u detinjstvo, ispred zgrada ili kuća, negde na ulicu ili park, i osetili snažnu potrebu da se igramo. U glavi su mi ostale neke scene i fotografije, sad već sačuvane u nekim starim albumima, iz kojih može da se „čuje” dečija graja, a da se na ulici vidi veliki broj dece koji igraju lastiš, između dve vatre, laste prolaste, itd. Nema više te dečije graje na istim tim ulicama i parkovima, nema više ni snažne potrebe da se deca povežu sa prirodom ili ambijentalnim prostorom u kom obitavaju. Te igre su toliko jednostavne i opuštajuće, danas možda baš zbog toga nezanimljive mlađima.
Ova grupa umetnica, ujedno nas je uverila, da savremeni ples može mnogo toga, tako i da se poigra sa maštom i uvede u neki slobodan prostor stvaranja i uživanja.
Danas će biti izvedena predstava „Druga mapa”, CDAT Španija,u terminima od 12 i 17 časova.
Foto: Lea Bodor
