Dugo očekivano gostovanje Komedi franseza na Bitefu desilo se proplog četvrtka i petaka, sa predstavom „Hekuba, ne Hekuba”. Iako, kako se čini, publici ova tematika i nije privukla neku osobitu pažnju, na kraju smo dobili mnogo više od očekivanog. Prisustvovali smo predstavi po tekstu i režiji portugalskog umetnika Tijaga Rodrigeša, čiji se rad odlikuje uplitanjem fikcije sa istinitim pričama. I to je ono što nam i ova predstava donosi.
Predstava je sporog ritma, zahtevajući od publike koncentraciju i učestvovanje u razmeni koju joj pružaju glumci, i jeste nešto što željno iščekujemo u pozorištu. Iako je taj spori ritam zapravo glavni tok predstave, preplitanje njena tri gradivna elementa usložnjava prvobitni tekst.
Radnja otpočinje čitajućim probama predstave koje sprema ansambl, što publici odmah ukazuje na koncept predstave u predstavi. Glavni tok radnje načinjen je od tri dela: proba predstave koja oživljava Euripidove tragedije „Trojanke” i „Hekuba”; zatim introspektivnog dela u kom glumica Nađa (nositeljka celokupnog komada) pripoveda o svom sinu, nakon što je podnela tužbu o zlostavljanju u Specijalnoj ustanovi za decu sa autizmom, u kojoj je bio smešten. Treći gradivni element jeste suđenje i razgovori sa zaposlenima ove ustanove, koji ogoljavaju rupe u sistemu i zanemarivanje, istovremeno skrećući pažnju na način na koji društvo tretira osobe sa autizmom i njihove porodice. Na ovaj način svara se, pre svega, kompleksnost teksta koji glumci prepliću u različitim tokovima radnje. To preplitanje donosi nam mit o Hekubi koji se unosi u savremeni tok ove predstave, a ta stvarnost koju osećamo je jezivo blizu nas, skoro nadohvat ruke. Publika na ovaj način dobija ulogu tragača – koji kroz monotoni tempo uranja u razmišljanja i promatranja, osvajajući fiktivne i stvarne fragmente predstave.
Glumica Elsa Lepoivre je ono što daje snagu ovoj predstavi: njen glas koji se smenjuje od krhkosti do krika, ekspresije lica i obraćanje publici, na kraju i ono komično, sa merom, da začini i razbije monotoniju. Mi iz gledališta joj verujemo, osećamo njene reči, ponajviše kad nam se obraća pričajući o svom sinu, o rečima koje ume da izgovori, o dodirima koje prepoznaje, o muzici koju prihvata. I naposletku muzika – za koju saznajemo prvo kako njen sin doživljava, a zatim je kroz ples dočarava ceo ansambl, prepuštajući je publici. Treba pomenuti i ostatak glumačke postave (Éric Génovèse, Denis Podalydès, Loïc Corbery, Gaël Kamilindi, Élissa Alloula, Séphora Pondi), koji svojom uigranošću dopunjuje slojevitost ove predstave, i njihova glumačka veština je ono što je važan segment predstave.
Ukoliko bismo se osvrnuli i na rediteljski rad, nekako se čini da Rodrigeš nije mogao bolje da izabere način na koji će da ispriča mit o Hekubi, premestivši ga u savremeni trenutak. Na taj način on je dopustio da reči dopiru do nas, smeštajući nas u tišinu nas samih. Odjednom kroz tu tišinu izbijaju uzburkane misli, pomešane reči i propitivanja o univerzalnim temama, a to su – pravda i patnja. Kuda plovi ovaj svet i ima li potrebe spasiti ga?
Ova predstava je svojim tokom možda i poneke razočarala, unela ih u stanje preteranog mirovanja, možda i iz očekivanja da se na Bitefu pojavljuju uglavnom drugačije predstave, koje često nemaju klasičnu dramsku formu. Taj pristup u ovom komadu ipak se poigrava sa primesama savremenog teatra, ponajviše ukoliko obratimo pažnju na scenografiju, koja nema mnogo detalja, ali sasvim dovoljno istih za simboliku izgovorenih reči; ili svedenost crnih kostima. Ni opseg teksta i njegova obimnost, kao i čitanje prevoda, koji često ume da poremeti pažnju prilikom praćenja, ovde nisu smetali. Zasigurno su tome doprineli komični uplivi koji su umeli da se zaigraju sa našom (danas dotrajalom) pažnjom. I najzad smo uspeli i da pratimo prevod, promatramo ekspresije lica, pokrete, da osećamo reči i prepustimo se predstavi koju smo na kraju prihvatili. Snažan aplauz koji je dugo odjekivao Narodnim pozorištem u Beogradu svakako je bio prava kritika publike koju umetnici umeju da upamte.
Foto: Jelena Janković
