Juče smo na Sterijinom pozorju pogledali predstavu „Fleke”, Kraljevačkog pozorišta, po tekstu Tijane Grumić, reditelja Juga Đorđevića; i iz međunarodne selekcije Krugovi predstavu „My name is Goran Stefanovski”, Dramskog teatra Skoplje, reditelja Veljka Mićunovića, u adaptaciji Branislave Ilić.
Jelisaveta Bosanac:
Kada je reč o predstavi „Fleke” Kraljevačkog pozorišta, u režiji mladog reditelja Juga Đorđevića, možemo reći da je ovoj četvrtoj večeri donela veliki emotivni naboj.
To je priča o devojčici kojoj je majka umrla na porođaju, a otac ostao trajno obeležen bolom koji je doživeo, nezainteresovan i odsutan. Budući da je i on poginuo takođe prerano, njen najveći oslonac je baba, a devojčica sama po sebi biva okarakterisana kao tužna.
Patetično, iako ne nužno manje vredno, u ovoj predstavi nije dominantna kategorija. Režija Juga Đorđevića oličena je u izboru rešenja koja su ovoj fabuli dala neki drugi ton, ponekad apsurdan i groteskan, ponekad čak vedar, a onda i iskren, tačan i tužan.
Dramatizacija teksta Tijane Grumić, u rediteljskom smislu, zahtevala je neprestanu smenu monologa glavne glumice i dijaloga koji demonstriraju njena sećanja ili izmaštane susrete sa majkom. Vedrina i najnevinija radost zbog života samog, a koju veoma dobro donosi glumica Aleksandra Arizanović, devojčice koja jedino želi da vidi more i nauči da pliva, budila je u publici emocije, čak imala katarzički efekat, naročito ako to psihološki protumačimo kao bol zbog realnosti i divljenje nad snagom da se i dalje život voli.
Kostimi koji su pripadali latinoameričkom šou-programu, a koje su činila šljokičava odela i kaubojski šešir, dobijali su vremenom kontekst, a i svoj uspešni rediteljski znak. Baba ove devojčice bez roditelja, odmah pored slike svoje unuke drži još jednu sliku, tačnije jedan isečak iz novina – lik Kasandre. Kasandra, zvezda španske serije, simbol je vremena u kojem devojčica odrasta, babinih rezona i očekivanja od svoje unuke, simbol nevinog, sapunastog i naivnog pogleda na svet. A ipak nekako životnog. Tragedija koja se ne zaustavlja smrću majke, već nastavlja oduzimanjem devojčici oca, a na kraju i babe, deo je života i mogućeg.
Klovnovske maske koje sada imaju umrli, ali i načini njihove smrti, jesu ono, već pomenuto, groteskno. Ta groteska verovatno nastaje upravo u trenutku kada osetimo potrebu da napravimo otklon od tragičnog, od patetičnog i sapunastog, pa čak i kada znamo da je to sam život, nekako je lakše ne poverovati ozbiljno, povezati čudno i ne objasniti, jer opet bi svaki pokušaj logičnog objašnjenja gubitka završio neuspešno i upravo apsurdom.
Glumačku ekipu, pored Aleksandre Arizanović, čine Dragana Varagić, Gorica Dinulović i Zoran Cerovina.
Aleksandra Nikodijević:
Goran Stefanovski je bio dobio nagradu za životno delo na 54. Sterijinom pozorju i petostruki je dobitnik Sterijine nagrade. „My name is Goran Stefanovski” je montaža scena odabranih fragmenata iz sedam Goranovih drama („Crna rupa”, „Long plej”, „Sarajevo”, „Kazablanka”, „Hotel Evropa”, „Euroalien”, „Odisej”), nastalih u turbulentnom istorijskom periodu na prostoru Balkana i Evrope. Predstava se ne vezuje za dela koja su već rađena i izvedena u Dramskom teatru i čine lični i prijateljski omaž Stefanovskovom opusu. Sam naziv predstave odnosi se na, kako objašnjava autorka Branislava Ilić, citat sa konferencije u Beogradu gde su pretpostavljeno svi znali ko je Goran Stefanovski, ali je njemu bilo bitno da se identitetski odredi i predstavi. Takođe, kroz predstavu akteri više puta ponavljaju rečenice koje započinju sa „Ja sam…”, gde je svaka rečenica izdignuta na neki nivo filozofije. Dijalozi su uglavnom nedirektno upućeni, osim u poslednoj sceni, koja dovodi do rezigniranog zaključka.
Tekst je složen i dobar deo ljudi nema uvid u drame Gorana Stefanovskog. Takođe, predstava žanrovski oscilira. Različite priče detektuju ono što ih najefektnije povezuje i ispostavlja se da se te tačke ne tiču samo intimnog dela pisca, već one dosežu do kontinentalnih i evropskih pitanja, simuliraju faze procesa nastanka nacionalnih, društvenih i ideoloških identiteta čitavog kolektiviteta. Upkos složenoj strukturi, linije radnje se prelivaju iz jedne u narednu scenu, zaokružene ujednačenim načinom igre. Odmerena i pažljivo odabrana sredstva inscenacije izražena su zanimljivim rediteljskim rešenjima, a muzika tačno akcentuje atmosferu i emocije dramskih likova.
Autorski tim, želeći da sačuva od zaborava pojedine ljude i vremena, budi nostalgiju i potrebu da se zapitamo da li su se raspali svi mitovi na kojima smo gradili identitete. Zadat tematski, propituje se odnos identiteta i doma, kao i što se postavljaju svevremene dileme čoveka u kapitalističkom vremenu, u kome su interes i moć krucijalne društvene kategorije u odnosu na prava na slobodu i sigurnost individue. Svi čeznemo za iskrenim pribežištem, kao što Odisej kaže nakon silnih avantura i lutanja: „Dom je tamo gde boli”. Ova predstava ukazuje na sve ono što nam se dogodilo i što danas živimo, a što je Goran Stefanovski zapisao i između ostalog i rekao: „Identitet nije zacrtan, već se osvaja iz dana u dan. Kao i sloboda.”
Večeras su na programu predstave Kokana Mladenovića: „Protekcija”, po tekstu Branislava Nušića, Narodnog pozorišta Sarajevo (Bosna i Hercegovina) od 19 časova i „Poslednje devojčice”, po tekstu Maje Pelević, Pozorišta „Deže Kostolanji“/Kosztolányi Dezső Színház Subotica sa početkom od 21.30 časova.
