Mrak, mračnije, „Carstvo mraka”. Prva predstava koja je odigrana u okviru „Igorovih dana”, posvećenih izuzetnom Igoru Vuku Torbici, sinoć u Srpskom narodnom pozorištu.
Nekoliko godina pre nego što će Lav Nikolajevič Tolstoj napisati komad „Carstvo mraka” negde u ruskoj provinciji zaista je zabeležen slučaj čoveka koji na dan svadbe svoje ćerke javno priznaje sve zločine koje je počinio i traži iskupljenje grehova. Drama progovara o ljudima koji pod pritiscima bede, žudnje, obesti gaze preko leševa moralnih i etičkih načela i posežu za zlom, kao najlegitimnijim sredstvom za dostizanje cilja. Tolstoj ne zalazi u mračne dubine i tajne ljudske duše svojih mučenika koje nagone na zločine i grehe, surovost, sebičnost, beskrupuloznost, smatrajući da okolnosti u svakome od nas mogu proizvesti svakojake izopačenosti. Kada je reč o ruskim klasicima, veoma je teško dostići visoki nivo.
Bojim se samo onoga što volim.
Torbica je svoje protagoniste postavio u jednu kutiju iz koje oni ne vide i ne čuju publiku, gde žive u svom carstvu mraka iz kog progovaraju ozvučeni. Smešteni iza stakla koje očituje četvrti zid na sceni, prisustvujemo priči o nevidljivim, naizgled nedodirljivim, odvojenim i isključenim ljudima. Gledaoci se nalaze u svojevrsnom položaju voajera, pri čemu ponekad izvesno odstojanje od publike jeste upravo ono što publiku pogađa na najtačniji način. Neutralna sivkasta pozadina sa centralnim paradoksalnim krstom, istaknuto mesto je simbol licemerja i pohlepe pre negoli vere i nadanja. Početak obitava mirisom tamjana i sveprisutna dramatična muzika dodatno potcrtava teskobu i neprekidno izaziva osećaj napetosti i netrpeljivosti. Vesele boje odeće smenjuju se u skladu sa razvojem radnje u tamnije.
Suza ne pada na zemlju, nego na glavu.
„Carstvo mraka” naizgled donosi duboko religioznu priču o čoveku koji je izgubio put – Nikiti, mladom slugi na ruskom seoskom imanju, koji, kako drama odmiče, sve dublje upada iz greha u greh. Ivan Đorđević Džudi, kao glavni protagonista, neverovatan je u prikazu moralnih i duhovnih posrnuća i slabosti jednog čoveka – od neozbiljnog, siromašnog mladića do bahatog i brutalnog nasilnika koji na kraju postaje ubica sopstvenog rođenog deteta (gnusna scena čedomorstva). Grešnik naposletku ne uspeva da obznani svoje grehe (što je osnovna razlika sa Tolstojevim komadom) jer ga u tome sprečavaju ostali saučesnici u zločinima i time onemogućavaju iskupljenje, njihova savest je pokopana u podrumu. Iako je Nikita epicentar ove priče, neizbežno je spomenuti pozicioniranje ženskih lica ove drame, koje su inicijalni okidači zla. Maestralna Olga Odanović kao Matrjona, pogrbljena, izopačena, sa iskrivljenim prstima. Zloslutna i prodorna, beskompromisno spremna na sve vodeći računa o svojim materijalnim interesima. Briljantna Hana Selimović kao Anisja, rastrzana, neodlučna, maltretirana, u bedi i strahu za sopstvenu egzistenciju. Anastasia Mandić kao kuma uz pronicljiv stepen humora; Vanja Ejdus kao Akuljina, oskudna u dramskom tekstu za razliku od ostalih, ali dovoljno infantilna i degutantna. Scene, poput ubistva supružnika (Nenad Pećinar kao Petar) ili pedofilije (Nikola Vujović kao Mitrić) nisu maskirane, ne ostaju nedorečne, prikazane su potpuno realistično. Jedini krajnje pojednostavljen lik, Marko Baćović kao Aćim, potencijalni rezoner sa tobože pobožnim umotvorinama, ostaje nedokučiv sa jednim velikim znakom pitanja. Anjutka (Jelena Blagojević), dete kao tačka koja zatvara predstavu na kojoj se sve lomi; devojčica besomučno i nečujno pušta krik. Jedna požrtvovana glumačka ekipa, koja tako izgara uz psihološko nijansiranje likova. Duhovni i fizički bogalji, ubogi i besprizorni, alavi na novac, iskrivljeni. Retkost je da publika bude suočena sa tolikom količinom nasilja i zla, kao i da ostane bez lika za koga može da se veže i sa kojim može da se poistoveti.
Svako smo zlo otklonili, sad samo treba da živimo i uživamo.
Biće vam možda muka, osećaćete možda gorak i gadan ukus u ustima, možda ćete imati potrebu da baš, baš dugo ćutite posle ove predstave. Nećete moći da verujete u enormnu dozu jezivosti, morbidnosti i bizarnosti koja se prosula pred vama. Međutim, sam Tolstoj tvrdi da je zabluda da je umetnost nužna da probudi i prenese samo pozitivne emocije. Zapravo, ona može da zarazi posmatrača najrazličitijim mogućim – od veoma jakih i slabih, preko uzvišenih i ništavnih, pa sve do veoma dobrih i loših. Torbica je u jednom interjvuu rekao da je svaka režija ujedno i kritika tekstu koji je biran. Naše vreme je toliko blisku vremenu XIX veka, živimo u svepostojanom carstvu mraka, je l’ da da je neprijatno kad se upale svetla?
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
