Kada ste poslednji put zastali i osvestili činjenicu da ste neminovno deo sistema koji je mnogo veći od vas samih? Čini mi se da u vremenu preživljavanja, borbe za moć i prevlast jako malo nas zastane i zapita se na koji način nas naši postupci mogu odvesti u propast. Četvrto veče Internacionalnog teatarskog festivala je bilo posvećeno propitivanju pozicije običnog čoveka u odnosu na veće mehanizme čiji je deo.
„Šta da se radi, braćo moja draga?”
Prva predstava koju je publika imala prilike da pogleda bila je „Paklena pomorandža” nastala kao savremena adaptacija romana Entonija Berdžisa, u izvedbi mladog ansambla Kulturociklina, neformalne umetničke inicijative iz Kruševca.
Foto: Marko Miletić
Znate li da paklena pomorandža u originalnom prevodu znači čovek-sprava na navijanje? Četvoro mladih glumaca ogoljeno i bezrezervno na sceni odigravaju životnu priču Aleksa, od najranijeg perioda svog života, inkorporiranog u sistem ultra-nasilja čije je glavno pravilo na nasilje odgovoriti nasiljem. Ukoliko svaki sistem (obrazovani, vaspitni, državni) koji oblikuje mladog čoveka pripada struji – nasilje, postavlja se logično pitanje – može li se očekivati da on ikako postane drugačiji i bolji? Aleksov razvojni put počinje iz pozicije žrtve nasilja, a završava u popravnom domu u kome sistem neuspešnim i nasilnim metodama pokušava da ga kroz program za mlade delinkvente osposobi za resocijalizaciju.
Šta da se radi, braćo moja draga? retoričko je pitanje koje se tokom izvođenja postavlja više puta, a koje kod gledaoca budi opsežno razmišljanje o (ne)ravnodušnosti prema sopstvenoj sudbini.
Estetika minimalizma u kombinaciji sa uigranim, gipkim plesnim pokretima omogućavaju izvođačima da na inovativan i efektan način prenesu poruku i uspešno izbegnu viktimizaciju žrtve nasilja. „U nasilju ne postoje samo nasilnik i žrtva. Postoji neko još opasniji, a to je posmatrač”, izjavio je Ivan Dimitrijević, jedan od izvođača predstave. Zanimljivost je da je predstava nastala u okviru Kulturociklinovog projekta koji je bio posvećen istraživanju pozicija moći u društvu. Na pitanje kako njihovi vršnjaci reaguju na izvođenje predstave, autorski tim predstave ponosno je istakao da mladi ljudi sve više prepoznaju oblike nasilja oko sebe.
„Da li u ovom akademskom društvu ima jedan magarac?”
Foto: Akademsko pozorište „Branko Krsmanović”
Druga predstava koju je publika imala priliku da pogleda bila je monodrama „Vojcek” Akademskog pozorišta Branko Krsmanović u izvođenju Nikole Štrpca. Originalno napisana 1821. godine, ova fragmentarna drama govori o Francu Vojceku, bivšem vojniku koji služi zatvorsku kaznu nakon hladnokrvnog ubistva žene, motivisanog ljubomorom. Vojcek je, kao siromašni povratnik iz rata, uskraćen za različite materijalne blagodeti do kojih pokušava da dopre nadničarskim radom i potpadanjem pod uticaj farmakomafije koja je „dobro plaćena”.
Kako radnja teče, Vojcek potpada pod sve veći uticaj farmakomafije, doživljavajući različite promene stanja svesti. Na pitanje šta bi uticaj farmakomafije predstavljao danas, reditelj predstave Milan Cerović podsetio je publiku na sledeće: „U svakom vremenu postoje neki uticaji. Danas svi potpadamo pod uticaj medija i svako se danas bori sa nevidiljivim neprijateljem.”
