Čini mi se da živimo u vremenu u kome se nikad više nije pisalo, pričalo i promišljalo o porodici ali i usamljenosti koja usled brzog tempa života vlada u njoj. Medjutim, možemo li digitalizaciju okriviti baš za sve? Ili je usamljenost rezultat nekomunikacije koja može nastati u svim vremenima? Drugo veče INTEF-a ulepšale su dve predstave studentske selekcije koje nam na dva sasvim različita načina pružaju uvid u kompleksnost porodičnih odnosa, zadirući u sva ona bolna mesta u koja ponekad nemamo smelosti da se zagledamo.
Prva predstava koju je publika imala prilike da pogleda bila je „Zeko Zeko” francuske autorke Kolin Sero u izvedbi studenata Akademije umetnosti u Beogradu. Originalno nastala 1985. godine, ova drama koja žanrovski obuhvata komediju, farsu i satiru smeštena je u mali stan pariške porodice Zeko koja pokušava da preživi u svom siromaštvu. Na samom početku, u skučenom stanu upoznajemo četiri od sedam članova porodice Zeko – majku, oca, Bebera (jednog od dvojice sinova) i Zeku, najmlađu ćerku koja je uverena da ima sposobnost da razgovara sa vanzemaljcima.
Stvari počinju da se zapliću kada se mlađi sin Žak vrati iz inostranstva u želji da se sakrije od inostranih službi koje ga traže usled sumnje da se bavi trgovinom eksploziva. Nakon što njegov stariji brat Beber bude uhapšen, nastupa trenutak u kome se čini da od nagomilanih problema sa zakonom nema mesta za predah. U takvoj energičnoj zbrci, članovi porodice, spletom okolnosti sada svi u jednom stanu, postaju potpuno otuđeni jedni od drugih, ali o tome ne razgovaraju. Monolozi imaju izuzetno važno mesto u razotkrivanju unutrašnjih stanja likova.
Posebno nežan je monolog majke koji ogoljava ženu koja čini stub porodice, umornu od obavljanja konstantnih zadataka koji su neophodni za preživljavanje.
Zekin monolog donosi nam istinu o suštinskoj usamljenosti među svojima i nedavanju šanse jednoj, nadasve maštovitoj ličnosti, da bude saslušana. Na pitanje na osnovu čega je gradila svoj lik, Milica Gicić odgovara: „Zeka predstavlja sve one ljude koji su u ovom društvu takozvani autsajderi, na neki način čudnjikavi i kojima nije data prilika da iskažu ljubav i svu toplinu koju nose u sebi.”
Druga predstava koju je publika imala priliku da pogleda je ženska duodrama „Prst” kosovske autorke Dorontine Baša, master predstava studentkinja Fakulteta savremenih umetnosti.
Šta se desi kada su dve žene koje se ne podnose prinuđene da nakon tragičnog događaja nastave da žive jedna sa drugom? Odgovor na ovo pitanje proizilazi iz bolne vremenske tačke, na desetogodišnjicu nestanka sina, odnosno muža. U tom danu u obavljanju trivijalnih kućnih poslova dolazi do preloma emocija Zoje, majke nestalog mladića i Škurte, njegove supruge. Nasuprot majci koja se drži za nadu da će se sin, koji je kuću napustio sa 20 godina i otišao u rat, tog dana pojaviti na vratima, stoji njena mlada i unesrećena snaja koja počinje da prihvata realnost da njen suprug nije živ i da se nikada neće vratiti. Neizgovoreni bol koji nosi nada bez potvrde ispunjenja s jedne strane, i(li) prihvatanje bolne realnosti sa druge, postaje glavni izvor njihovog sukoba i način na koju jedna drugu povređuju.
Scenografija svedena na dnevni boravak sa kuhinjom gledaocu pruža osećaj intime i olakšava mu da empatiše sa dešavanjima na sceni. Uprkos razlikama u stavovima ono što spaja ove dve žene je odrastanje u istom sistemu vrednosti po kome je muškarac glava kuće, a kada te glave nekim slučajem nema, njena sudbina biva prepuštena njegovoj porodici. Međutim, šta se dešava ako je ta porodica upravo druga žena? Razumevanje ove zajedničke pozadine približava nas za jedan korak empatičnijem razumevanju ovog zamršenog odnosa. Još jedan važan motiv predstave je motiv sna kao jedinog mesta na kome su one skrivene i najiskrenije želje moguće i ostvarene, utopijskog mesta na kome bol ne upire prstom u čoveka i čovek nema potrebe da upire prstom u bol.
Foto: Aleksandra Pavlović
