Za nama je treće veče Internacionalnog teatarskog festivala i vi čitate ovaj izveštaj, što znači da smo obe strane (i ja kao novinarka i vi kao čitaoci) uspeli da povrh svega dođemo do sadašnjeg trenutka čitavi i (nadam se) zdravi. I pre nego što pomislite da sam patetična ili preterujem, saslušajte par poruka koje su izvanredni mladi umetnici poslali pozorišnoj publici ove nimalo lake večeri.
O strahotama i posledicama rata
Prva predstava koju je publika imala prilike da pogleda je „Smrt je moja ljubav”, autorski projekat Seada Kulića u izvođenju ansambla Mostarskog teatra mladih. Ova predstava je prožeta fragmentima i inspirisana motivima iz života Amre Prutine, nekadašnje glumice Mostarskog teatra mladih koja je svoj život izgubila na najtragičniji mogući način.
Prvi deo predstave predstavlja sećanje na ratna razaranja Bosne i Hercegovine devedesetih godina prošloga veka. Panika i tragedija koja je zadesila zajednicu prenela se na sedmogodišnju devojčicu koja u tom trenutku nije uspevala da do kraja rasplete o kakvim velikim i traumatičnim događajima je reč („Meni i bratu je sve to više ličilo na neku video-igricu”). Kolektivna glumačka igra u kombinaciji sa scenskim pokretom i muzikom nosi svu snagu bola preživelih koji su, i uvek će biti među nama.
Drugi deo predstave otvara lične ispovesti mladih ljudi kojima su se posledice rata odrazile na mentalno zdravlje. Svima im je zajedničko da pate od teških misli i anksioznih napada koje kao teret nose svuda sa sobom. Neki od njih, kao što je to bila Amra, preživeli su rat ali je većina njih rođena dvehiljaditih i kasnije, kada je rat već bio završen. Na pitanje zašto se odlučio da u drugi deo predstave smesti intimne priče o tako krhkoj temi, reditelj Sead Kulić objašnjava: „Iz jednog istraživanja došli smo do uvida da i generacije koje nisu rođene u ratu itekako osećaju ratne posledice i to se odražava na njihovo mentalno zdravlje.”
Mulej snage i života
Druga predstava koju je festivalska publika gledala bila je monodrama „Mulej” nastala po romanu norveškog pisca Erlenda Lua, a u izvedbi Anice Petrović.
Kako biste se osećali da nešto što vam u životu najviše znači u jednom danu postane deo one najcrnje statistike?
Predstava retrospektivno prikazuje Juliju, sedamnaestogodišnju Norvežanku koja je tragično izgubila svoje roditelje padom aviona na afrički kontinent (što je po njenim ranijim proračunima bilo nemoguće da se desi). U nemogućnosti da prevaziđe ogromnu bol i prazninu koja ju je zadesila, obuzimaju je samoubilačke misli, te ona poseže za različitim načinima na koje se tako strašan čin može izvršiti. Odbijanje pomoći drugih ljudi, takođe karakteristično za osobe sa suicidalnim mislima interpretirano je tako da je edukovanom gledaocu jasno da Julija (iako misli da time ekscentrično tera inat psihoterapeutu) zapravo sve vreme u sebi nosi duboko uverenje da ne samo da ne želi, nego i ne zaslužuje da živi bez svojih roditelja. Vođenje dnevnika, praksa koju je započela na predlog psihoterapeuta, pomaže joj da se za trenutak oseća malo bolje.
Kirstof, kućni majstor, jedina je osoba prema kojoj Julija iskazuje izvesnu nežnost, i ta ljubav će je na kraju vratiti ravnoteži i mirnom životu.
Letenjem avionom po svetu, Julija pokušava da (od)živi smrt na isti način koji se to desilo njenima roditeljima, misleći da će im tako biti bar za korak bliža. Kontakt sa emocijama (pa makar on bio i minimalan) pomaže joj da u toj jurnjavi shvati da dete koje nosi u stomaku postaje razlog zbog kog mora da nastavi dalje. U tom tračku nade, Julija se priseća porodične aktivnosti koja joj je donosila radost dok su roditelji bili živi. Posećivanje mnogih muzeja (tačnije, muleja) još uvek joj nije uskraćeno, kao što joj nije uskraćena ni ljubav koju su joj roditelji podarili i koju će ona podariti drugima.
Svoju odluku da se kroz monodramu bavi ovako važnom i nimalo lakom temom, Anica Petrović obrazlaže: „Mislim da se danas jako malo javno govori o suicidu, a da se tinejdžeri najviše suočavaju sa takvim mislima. Sam proces pripreme monodrame mnogo mi je pomogao u promeni percepcije tog problema.”
Četvrte večeri INTEF-a publika će imati priliku da pogleda predstave „Paklena pomorandža” u izvedbi organizaciji Kulturociklin kao i monodramu „Vojcek” u izvedbi Nikole Štrbca. U okviru pratećeg programa festivala, naš portal Hoću u pozorište održaće tribinu „(De)centralizacija pozorišta”. Vidimo se!
Foto: Aleksandra Pavlović
