Četvrte večeri pozorišnog festivala „Teatar u tvrđavi” publika je višeminutnim gromoglasnim aplauzom pozdravila ansambl predstave „Naš razred – istorija u XIV časova” Narodnog pozorišta Beograd, izvedenu po tekstu poljskog dramaturga Tadeuša Slobođaneka, u režiji Tatjane Mandić Rigonat.
Tekst ove drame nastao je 2008. godine a premijerno je izveden u Kraljevskom pozorištu u Londonu, na engleskom jeziku. Autor teksta, Tadeuš Slobođanek, za svoj komad dobio je i najprestižniju poljsku književnu nagradu „Nike” time postavši jedini laureat nagrade koji je pobedio dramskim umesto proznim delom. Ovu predstavu režirali su najprestižniji režiseri širom Poljske, ali i sveta – izvedena je u Engleskoj, Kanadi, Španiji, Češkoj, Izraelu, Japanu, Brazilu i nakon deceniju i po svog putovanja, došla je i kod nas u Srbiju.
Iako je inspiracija za dramski tekst bio istorijski događaj – zločin istrebljenja Jevreja u poljskom gradu Jedvabne 10. jula 1941. godine koji su počinili Poljaci – dramska priča počinje 1935. godine u prevrtljivom predratnom periodu. Desetoro drugova i drugarica, Poljaka i Jevreja, šesnaestogodišnjaka punih snova, želja i nadanja nalazi se u istom razredu. Njihovi dani bezbrižnosti, većinom ispunjeni nevinim mislima i prvim ljubavima, okrutno se i silovito završavaju dolaskom komunista u Poljsku 1939. godine.
Naglo odrastanje, razdvajanje, biranje ideoloških strana i shvatanje da su sada u najvećoj opasnosti kako od same vlasti, tako i jedni od drugih vrtoglavo izvrće njihove ličnosti do neprepoznatljivosti.
Prepliću se sudbine ljudi koji su prebrzo morali da odrastu, počnu da mrze i ubijaju jedni druge. Autor teksta i uigran glumački ansambl izlaze iz istorijsko-faktografskog okvira te nepretenciozno ali direktno postavljaju univerzalna pitanja porekla mržnje, nasilja, zločina, poricanja, progona istine. „Naš razred” nije predstava o Drugom svetskom ratu – to je čas života i o životu koji prevazilazi svaku (udžbeničku) istoriju, filozofiju, sociologiju. Snažan sudar mašte i realnosti, ljubavi i rata, zajedništva i agresivne želje za moći, koja nagriza svako zrnce ljudskosti u čoveku, u smederevskoj publici izazvao je snažan rolerkoster emocija, od šoka i neverice do razumevanja malog čoveka koji u ratu izazvanom politikom preživljava i mnoge druge ratove – ekonomske, moralne, ljubavne, drugarske.
Instrumentalizacija religije u svrhu započinjanja političkih nereda čini jedan od stubova ove predstave – setimo se, tekst je inicijalno inspirisan upravo pogromom, u današnjim vremenima prisutniji i u svojim demokratskim verzijama. Najemotivniji momenat za publiku bilo je grupno izvođenje jevrejske ladine „Mi kerido, mi amado” (Moj voljeni, moja željo) koja čini deo jevrejske molitve. Delovi melodijske linije molitve preuzeti su iz izvorne sarajevske sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu”. Prepoznavanje sopstvenog nasleđa nezaustavljivo je kod gledalaca izazvalo katarzu ispoljenu kroz suze, koje je ispratilo višeminutno teško disanje i sablasna tišina koja se prolamala Malim gradom.
Na univerzalnost postavljenih pitanja govori nam i promišljen dramaturški postupak određivanja mesta odigravanja dramske radnje. Školska učionica, na početku predstave živahno igralište puno smeha i radosti, na kraju predstave postaje nevidljivo skrovište i proročište duhova đaka jednog razreda koji je zauvek promenio tok istorije i čija se istorija zauvek promenila.
Pete večeri festivala publika će gledati predstavu „Heroides” Teatra Koreja (Italija) u režiji Elene Buči.
Foto: Nenad Živanović
