Sinoć je u 20 časova u Velikoj sali Centra za kulturu Smederevo otvoreno jubilarno deseto izdanje festivala „Teatar u tvrđavi”. Festival je svečano otvoren obraćanjem reditelja Dušana Tuzlančića koji je sve prisutne podsetio da pozorište pored umetnika ne bi postojalo bez pozorišne publike, te da tradiciju kulture koju Smederevo ima treba negovati u svim vremenima.
Prve večeri pozorišna publika imala je priliku da pogleda predstavu „Hasanaginica” po drami Ljubomira Simovića, u režiji Dušana Tuzlančića, koprodukciju Srpskog narodnog pozorišta, Gradskog pozorišta „Semberija” iz Bijeljine i Narodnog pozorišta Republike Srpske.
Značaj Hasanaginice za formiranje i očuvanje kulturološkog, istorijskog i književnog identiteta Srba je nemerljiv. O delu koje sa pravom nosi grupu epiteta sa prefiksom 'naj' – najprevođenija balada srpske književnosti (prevedena na skoro sve svetske jezike), zaplet koji je zasigurno dobio najviše pažnje u različitim umetničkim formama – film, opera, drama – moguće je govoriti samo kao o klasiku narodne književnosti koji pripoveda tragičan sukob, ne isključivo ljudi, nego i sistema vrednosti.
Nastala u sedamnaestom veku, ova priča oslikava stradanje u odnosima patrijarhalno-muslimanskog društva. Radnja počinje u planini, nakon hladnokrvne i nasilne bitke, eksplicitnim razgovorom vojnika o ispunjenju telesnih strasti čija je osnovna priroda animalna. Međutim, animalnost ovog „planinskog sveta” pokrenuće Hasan-aga koji boluje, ranjen fizički, ali i emotivno.
Fizičke rane nastale u bitkama za očuvanje Imotske krajine zarastaju mirovanjem u šatoru, a na njihovim mestima stvaraju se emotivne rane koje pokreće agin bes, izazvan nepoštovanjem njegove žene – Hasanaginice. Vidno uvređen neispunjenim očekivanjima i Hasanaginicinim nedolaskom u planinu, aga čvrsto odlučuje da njeno gaženje poštovanja prema njemu kazni proterivanjem iz kuće.
Čini se da efendija Jusuf (tumači ga Goran Jokić) od svog prvog pojavljivanja predstavlja savršenu racionalnu kontratežu naprasitim aginim odlukama – istovremeno, efendija svojim pitanjima raspiruje agin unutrašnji sukob podsećajući ga na razlike principa animalnog koji vlada u planini (i ratu, a nalazi se i u strasti i besu) i muslimanskog reda, obraza i časti koji važi za kasabu u kojoj boravi Hasanaginica. Strah od agine agresije koja u svojoj kulminaciji ponekad zauzima i fizički oblik, upravo je ono što efendiju, iako daleko mudrijeg i širokoumnijeg, drži u potlačenoj poziciji prema svome nadređenom, ne ostvaljajući mu izbor osim da uradi onako kako mu je rečeno.
U trenutku saznanja odluke, Hasanaginica, centralni ženski lik oko čije sudbine se plete cela drama, doživljava buru negativnih i preplavljujućih emocija koju na ekspresivan način tumači Bojana Milanović. U Hasanaginici se kao ženi javlja dilema koja osvetlava dupli standard patrijarhalnog društva – zar žena koja je sedam godina do tada čuvala obraz svoga muža neizlaskom iz kuće (što je pride rečeno takođe bila muževljeva odluka) sada biva kažnjena zbog poštovanja tog istog muževljevog obraza? Njenu tugu dodatno otežava činjenica da je, ne samo žena, već i majka koja najednom biva nasilno razdvojena od svog deteta. Izgubivši sve na svetu što joj je bilo važno, ona upada u borbu između totalne apatije i obuzimajuće brige. U kombinaciji sa umerenom muzikom i scenografijom svedenom na četvorougani višenamenski prostor, monolozi zauzimaju značajno mesto u oslikavanju ovog stanja koje frustrira celo čovekovo biće i navodi ga da radi „pomerene” stvari, „izopači se” i prestane da brine za kraj sopstvenog života.
Majci koja je razdvojena od deteta više nije važan ilmi-haber, agina dozvola da se uda, niti bratovljeva samovlast nad njenim životom. Čini se da u očaju ona prepušta svoj život rukama svoga brata bega Pintorovića, političara koji ni sam ne ume da donese ispravnu odluku, već premešta sestrin život iz jedne odluke u drugu.
Međutim, Hasanaginicino stanje komplikovanije je od osećanja potlačenosti drugima – osećaj stida za koji misli da je od nje zauvek otišao zamenilo je opasno stanje neustrašivosti sramotnog čina. Ovaj vid „nesutrašivosti” prisutan je u jednoj od zasigurno najemotivnijih scena koja se dešava u trenutku u kome Hasanaginici izlazi sa svojim zahtevom da se na dan svadbe svatovi zajedno sa mladoženjom (imotskim kadijom) i mladom upute aginoj kući kako bi se Hasanaginica oprostila sa svojim jedinim detetom. Bratovo čvrsto protivljenje Hasanaginica potire pretnjom da će na dan svoje svadbe pred svatovima dozvoliti svojim muškim gostima da sa njom ostvare telesni kontakt.
Kulminacija radnje počinje u noći pred samu svadbu u sceni kada se aginica kupa i sprema za svog (davno umrlog) mladoženju. Čin kupanja može se protumačiti kao čin skidanja „prljavštine” – „grešnih” ali i crnih misli koje su se roje u Hasanaginicinoj glavi, a čija je posledica nemogućnost funkcionisanja. U tom trenutku, aginica sebi postavlja retoričko pitanje ima li (za ženu) pravde na ovom svetu – i ako je odgovor da, ko je vlasnik te pravde i ko će doneti konačnu presudu?
Obrt i rasplet radnje nosi najemotivnija scena dramskog komada – aginicin povratak u aginu kuću. U obrtu, agina pravda i aginicina nemoć susreću se na jednom mestu. I pored navijanja da iz sukoba jedna strana izađe kao pobednička a druga gubitnička, obe strane pucaju pod pritiskom i pobednika nema. Jer, kako može pobediti onaj koji ima srca da otera majku od deteta? Niti može pobediti ona čije je srce za detetom prepuklo.
Druge večeri publika će imati priliku da pogleda predstavu „Zajedno” u režiji Jane Maričić, koprodukcije Srpskog narodnog pozorišta, Beoart, Centra za kulturu Tivat i Kulturnog centra Pančeva.
Foto: Nenad Živanović
