Najlepše bajke nemaju poruku, jer one ovde ne služe za utehu i uzbuđenje – one pripremaju za smrt. Samo čudovišta i umetnici će preživeti, o njima se govori i ljudi ih se boje. Nekada čak i oni koji su dobro pozicionirani na početku, ne pobeđuju, već oni koji imaju nešto čudesno. Upravo zato postoji umetnica u ovoj drami. Ona ima nešto čudesno u sebi. Osim što je čudo, ona je i čudovište.
Milena Marković
Sinoć je zaplovio „Brod za lutke” iz pera Milene Marković, a pod rediteljskim kormilom Kokana Mladenovića, Narodnog pozorišta Bitolj, na petoj večeri Sterijinog pozorja. Ovo je treći put po redu da se ovaj tekst različito interpretira na Sterijinom pozorju, pre toga je bila predstava SNP-a u režiji Ane Tomović i predstava iz SNG Ljubljana, u režiji Aleksandra Popovskog.
„Brod za lutke” Milene Marković, onako ga reditelj čita, jeste priča o jednoj ili svim ženskim sudbinama, ili svim ljudskim sudbinama – kako žena doživljava svoj život kao niz ostvarenih bajki. Lična i intimna priča po životnim etapama predstavljena je kroz vizuru jedne umetnice, njena gradacija od „princeze” do „veštice”. Autorka, vodeći se obrascom bajki, u stvarnom životu prepoznaje i veštice, zle čarobnjake i opasna čudovišta koja nas čekaju u mračnim sobama na kraju hodnika.
Mladenović neretko postavlja predstave kamernog tipa, što veoma doprinosi utisku koji možemo steći. Iako veoma često odstupa od strogog poštovanja teksta jer ima tendenciju da ubaci neka svoja stanovišta i određenja, u ovom slučaju se poprilično pridržava teksta, možda baš zbog samog teksta kojem ne treba ništa preterano dodavati ili oduzimati.
Kroz sedam faza i zapleta u različitim postavkama uočavamo poznate herione iz bajki i metamorfoze zapravo jednog pasivnog, univerzalnog ženskog lika. Prožimaju se razni modeli ponašanja i posledice ličnih izbora – od bega od kuće i borbe za mesto, preko toksičnosti patrijarhata i odgovornosti za rađanje, pa sve do otvorenog pitanja umetnosti i profesionalnih dostignuća. Dijalozi među akterima su neposredni i nisu direktni, dok izgovaraju svoje replike najčešće su okrenuti ka gledalištu. Poeziju koju izvode kroz songove predstavlja najlepši i najemotivniji deo predstave. Raskošni kostimi i izražena šminka dočaravaju da glumci izgledaju kao da su ispali iz kućice za lutke. Taman kada pomislimo da je sve do sada već viđeno, reditelj nas uvek iznenadi svojom inovativnošću i dovitljivošću. Zanimljiva i pametno upotrebljena rediteljska rešenja poput teatra senki, video projekcije, pozadinska svetla kao svici, simulacije scene seksa i ostalog. Poslednje dve predstave koje je Mladenović radio u Srbiji nisu baš najbolje prošle kod određenog dela publike. Ne možemo reći da njegova zamisao nije bila dobro postavljena, već da je u pitanju manjkavost glumačkog ansambla. U prilog tome govori činjenica koliko je makedonski ansambl sjajan i vredan svake pohvale.
Kao zaključnu napomenu možemo da konstatujemo da su bajke lepe, ali kada prestajemo u njih da verujemo? Bajke jesu lepe, ali stvaran život je surov, težak i borba. I kakav to svet ostavljamo deci? Mi smo „mrtvi od kad smo se rodili” i biće da nije ovo svet za decu. Ovaj naš brod ne plovi, nema naznaka da se spasi barka i potop je ono što nas čeka. Vođena rečima reditelja: „Te bajke bez srećnog kraja obeležavaju život ljudi na ovim prostorima, ovde gde mi živimo, gde se sve dešavalo posle raspada zemlje, sa urušavanjem ekonomskog i političkog sistema i stvorilo nervozne, gladne i ponižene ljude koji žive nesrećan život”, autorka završava ove pisane redove.
Večeras je na programu repriza predstave „Kišni dani u Gurliču”, Milana Ramšaka Markovića, u režiji Sebastijana Horvata, Prešernovo gledališče Kranj i Mestno Gledališče Ptuj, sa početkom od 19 časova na sceni „Pera Dobrinović”; a od 21.30 časova na sceni „Jovan Đorđević” je predstava takmičarske selekcije „Režim iscjeljenja”, autorke Tanje Šljivar, a u režiji Bojana Đorđeva, Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu.
Foto: Srđan Doroški
