Svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Ali i sve nesrećne porodice liče jedna na drugu. U prilog tome govori i činjenica da je tekst severnoirske autorke Karis Keli poslužio reditelju Andreju Nosovu da u Ateljeu 212 postavi predstavu koja veoma jednostavno i precizno dočarava univerzalnost gubitaka i prenošenje trauma sa generacije na generaciju.
U okosnici radnje ove predstave jesu četiri generacije žena jedne porodice i njihov susret tokom proslave devedesetog rođendana najstarije među njima. Običan porodični skup eskalira i pretvara se u nezaustavljivi kovitlac suočavanja sa bolom, tajnama i prećutanim i potisnutim emocijama, međusobnom ogorčenošću i činjenicom da su muškarci u ovoj porodici potpuno odsutni. Četiri žene su karijatide svojih stavova i karaktera, ali i vlasnice sopstvenih Pandorinuh kutija u kojima čuvaju sve tajne.
Predstava otpočinje prilično monotono i ravnolinijski i taj tempo i ton drži gotovo polovinu predstave preteći da postane dosadna. Dijalozi su uobičajeni, prožeti crno-humornim replikama i dužim dramskim pauzama. Scenografija predstavlja dnevnu sobu/kuhinju u kući jedne severno-irske provincije. Enterijer i nameštaj u njemu poseduju socijalističku estetiku. Prilikom svakog otvaranja frižidera uočavamo rođendansku tortu koja je naposletku Čehovljev pištolj. Scene se neretko prekidaju kratkim intermecom, ali bez ikakve promene u samoj linearnosti. Tek u drugom delu, kada i kreće zaplet, dobijamo drugačiju dinamiku. Režija je u prvoj polovini postavljena naturalistički, dok u drugoj glumice u svojoj igri imaju ekscentrične i uvrnute postupke.
Svetlana Bojković tumači devedesetogodišnju slavljenicu Ajlin. Donosi prgavu, džangrizavu i bez dlake na jeziku staricu. Prilično lucidna i veoma duhovita u svojoj interpretaciji, možda za nijansu i energičnija nego što bi trebalo da bude. Njen mizanscen je pasivan skoro do samog kraja, ali je to ne sprečava da pokupi pažnju publike. Upravo zbog bremena koje sa sobom i u sebi nosi pozicionirana je centralno i statično. Dara Džokić izravno utonula u ulogu Džili, Ajline ćerke. Igra je miroljubivo, senilno i opsesivno. Njen lik nije u velikoj meri opterećen tekstom koliko scenskom radnjom jer ona neprekidno posprema prostoriju, navlači zalihe hrane iako poseduje iste one kojima je prošao rok, čuva kutije od aparata bele tehnike (nikad se ne zna kad će zatrebati originalna kutija kako bi proizvod mogao bolje da se proda na eBay-u). Njeni postupci nagomilavanja hrane su pravi reprezent generacije koja je dobrim delom života gladovala, te želi da u poznim godinama ne oskudeva ni za čim. U svoj toj pogubljenosti, ćutanjem i zabrinutim izrazom lica na čelu ispisuje da nosi teret unutar sebe.
Sa druge strane su Ajlina ćerka, Dženi koju igra Isidora Minić; i njena ćerka Muiran u izvedbi Vasilije Jezdić. Minićka je svoj lik nadograđivala kroz celu predstavu jer Dženi doživljava najveću preobrazbu što se vidi u samoj završnici. Muiran je tinejdžerka – pametna, ekološki osvešćena, ali ima problema sa ishranom smatrajući da ukoliko ne ubacuje ništa u sebe i ostane prazna, neće morati da izbaci iz sebe ništa loše. Iako isprva deluje da imamo dva tandema Ajlin - Džili i Dženi - Muiran, jer i jedan i drugi duo žive u zajednici odvojeno od drugog; zapravo je suprotno. Prabaka i praunuka su jedan par jer zapravo žele da razotkriju šta se dešava kod drugih, a majka i ćerka su čuvarke tajni i taoci sopstvenih nedaća.
Predstava istražuje kako se potisnuta trauma iz burne istorije nesvesno nasleđuje kroz porodične obrasce ako se o njima ne govori otvoreno. Gladni duhovi kao metafora vuku korene iz budističke tradicije (likovi sa ogromnim stomacima i minijaturnim grlima koji nikada ne mogu da se zasite), a u modernoj psihologiji koriste se da se opiše zavisnost, duboka unutrašnja praznina i nezalečena trauma. U predstavi oni su metafora za prošlost koja odbija da umre i koja se hrani sadašnjicom. Oni su „gladni” jer zahtevaju da budu prepoznati i zalečeni, a pošto ih porodica ignoriše, oni nastavljaju da proždiru njihovu mentalnu stabilnost.
Foto: Boško Đorđević
