U pozorište idemo zarad stvarnosti ili bega od iste te stvarnosti, da bismo se smejali i dali ovom našem užurbanom biću malo oduška, ili mu pružili mentalni dribling koji podstiče misli i posle promišljenog ne ostavlja nas ravnodušnim. U pozorište idemo zarad dobrih i loših predstava. Sve je u pozorištu neka vrsta balansa između očekivanja i onog što dobijemo. I naši senzibiliteti se razlikuju. Međutim, postoje predstave u kojim publika diše kao jedno. Publika se kroz disanje razume. Od nekih predstava očekujemo više, a od nekih baš ništa. Šta dobijemo - to je kolektivno i individualno iskustvo.
Ponekad u pozorištu dobijemo ono čemu se nismo nadali - na primer, seriju u pozorišnom obliku. Likovi na scenu izlaze iz televizijske kutije još iz davnih sedamdesetih i ponovo nam poklanjaju svoju priču. „Više od igre”, koju starije generacije pamte po slikovitim i upečatljivim likovima, odigrana je u tri dela i tri premijere u Beogradskom dramskom pozorištu. Odjednom se na sceni prosuo mentalitet naroda koji iz prošlosti progovara u sadašnjost, zakoračivši pomalo i u budućnost. Susreli smo se sa dva fudbalska kluba, Radničkim i Građanskim. Zakoračiti u tu čuvenu, pomalo mitsku, a isuviše stvarnu Gradinu, posle više od četrdeset godina, predstavljalo je zasigurno rediteljski i dramaturški izazov.
Celokupna zamisao oko postavljanja ove predstave možda je na početku delovala kao nedostižna ideja. Brojne predstave nastajale su po motivima filmova, ali ne pamtim nijednu nastalu po seriji. Đorđe Kosić ovoj predstavi daje važan dramaturški pečat, međutim, oscilacije u rediteljskim rešenjima (Ivan Vuković) dovodile su predstavu (predstave) u pojedinim delovima u raštimovan sklop koji je povremeno veoma dobro funkcionisao.
Ukoliko bismo ove tri predstave posmatrali kao celinu, kako bi zapravo i trebalo da je posmatramo, jer se „epizode” nadovezuju jedna na drugu, dobijamo utisak da se prva dva dela uklapaju u smislenu celinu po punoći igranja, rediteljskim idejama da se publika uključi u aktivan tok predstave (samo povremeno glumci probijaju četvrti zid). Ta dva dela odišu kolektivnom igrom koja pred publiku donosi razigranu i poletnu atmosferu, često praćenu songovima. Prvi deo je nešto monotoniji, drugi je sadržajniji i temeljitiji, dok se u trećem gubi idejna nit. Glumačka igra postaje nestabilna, scene su duge, kao da više nije bilo šta da se kaže na ovu temu i kao da nije bilo ideje za sam kraj. Ne znamo tačno zašto je treći deo ispao iz ritma, ali znamo da je on nastao devedesetih godina po scenariju Slobodana Stojanovića i nije odigran kao nastavak serije. Ostaje samo da se pitamo zašto neke (u početnoj fazi dobre) ideje pustimo da skliznu s puta kom smo isprva verovali.
U glumačkom izrazu, što je publika prepoznala, izdvaja se Aleksandar Jovanović Meda. On isprva trojakom ulogom, a zatim ulogom Gare, donosi svoje likove sa lakoćom i punoćom igranja. Njegova spontanost okupira i razveseljava publiku i ona veruje u prirodnost njegovih likova, pogotovo u scenama kad oslikava karakterne osobine Roma, muzičara, zabavljača, prevrtljivaca, iskrenih i toplih ljudi. Milorad Damjanović u ulozi Gulivera, u drugom delu, preciznim i razigranim gestovima oslikava taj upečatljiv lik, koji nas kroz beskrajnu priču vodi sve do onog sveta, sa kog će nas još mnogo dugo, a možda i sada, nadgledati i zasmejavati. Upečatljive su, takođe, i Bankrotove priče (Milan Čučilović), pripovedanja o budućnosti i svemu onome što će se pričati o Gradini - na veliko čuđenje i podsmevanje stanovnika - da će se baš o njima napraviti i predstava.
Iako u rediteljskim rešenjima postoji oscilacija, kao dobro rešenje ističe se trenutak utakmice između dva rivalska tima. Aleksandar Jovanović Meda u ovom delu upravlja loptom koja je postavljana na velikoj šipki, te u tom nadigravanju sa fudbalerima dobijamo komične scene, postavljene kao da gledamo film na platnu. Prvi deo, odigran 9. maja, završava se (simboličnim) gašenjem svećice u obliku kukastog krsta na torti koja će postati simbolična za sva tri igranja, a koju na scenu iznosi Ljubinka Klarić u ulozi Leševićke. Svaka epizoda na kraju donosi uvod u ono što ćemo gledati u narednoj.
Važan deo predstave su već pomenuti songovi. Najupečatljiviji su oni koje izvode u drugom delu Jana Bjelica, Anja Josifovski, Jana Milosavljević, Bojana Stojković i Anja Ćurčić. Pored glumaca, u sva tri dela na sceni se nalaze i svirači (Ivan Marković - harmonika, Nikola Dragović - violina i Jovan Krstić - saksofon), koji svojim melodijama prate ritmiku predstave, donose napetost atmosfere ili osećaj razjarenih trenutaka, komunicirajući sa glumcima na sceni kao neodvojivi deo predstave.
Gradina je sinonim za podeljenost i razdeljenost, a ipak, u svemu tome je i zajedništvo, iako isprva tako ne deluje, te budi i toplinu, i tugu, i smeh, i strah. Mala Gradina je zapravo ono što smo mi u velikom. Palanački duh koji prožima mentalitet društva večito razapetog u borbi između dva opredeljenja - za koji fudbalski klub navijati, kom političkom usmerenju pripadati, šta su klasne razlike, kakav je naš ekonomski status.
Međutim, konačan utisak predstave ostao je na nekom mlakom nivou, valjda zbog poslednjeg dela. Možda će se taj utisak ipak probuditi u nekom trenutku, kada prođe vreme. Zasigurno ostaje osećaj velikog entuzijazma koji je vladao s početka i promišljanje kako jedna serija može da izgleda u pozorišnom obliku. I tu je sve stalo.
U pozorište odlazimo zarad sebe samih, zarad priča koje nas okupiraju, glumaca, ušuškavanja u jedini smisleni mrak. Od pozorišta dobijamo sve ili ništa. To zavisi i od nas i od pozorišta.
Foto: Beogradsko dramsko pozorište
