Neretko ističemo aktuelnost dramskih tekstova koji se postavljaju na pozorišne scene, kao i njihovo korespondiranje sa današnjim vremenom. Međutim, premijera predstave „Putujuće pozorište Šopalović” u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház u režiji Margarete Taboroši sasvim slučajno nam dolazi u trenutku kada je većina pozorišta u zemlji odlučila da otkaže izvođenja predstava za tu nedelju. Čuveno delo nastalo iz pera Ljubomira Simovića idealno se uklapa u ovim okolnostima u kojima se nalazimo i otvara mnoštvo pitanja od kojih bi krucijalno bilo – da li je umetnost lek i treba i dalje da živi ili je u teškim vremenima neprimereno da glumci izlaze na scenu?
Jedno od najistaknutijih dela sprske dramske literature 20. veka doživelo je praizvedbu i na mađarskom jeziku. Naizgled komična, ali duboko u sebi pre svega potresna priča o zapostavljenom mestu pozorišta i umetnosti u ratnim vremenima. Četvoro glumaca trupe Šopalović dolaze u Užice, za vreme Drugog svetskog rata, da bi izveli dramu „Haramiak” Fridriha Šilera. U ovoj neizvesnoj atmosferi prikazuje se diskrepanca između glumaca – arhetipova umetnosti i označitelja svega metafizičkog i bezvremenskog, i okupiranih građana – bremenici straha, gladi i nemaštine. Prepliću se dve stvarnosti – ona egzistencijalna, kao i beg od te surove stvarnosti.
Čitav tekst najviše se ogleda u predivnosti Simovićevih likova i lepoti svojstvenosti njihovih karaktera. Počevši od predvodnika trupe, Vasilija Šopalovića (Aron Balaž), za kojeg pozorište predstavlja brisanje prostora i vremena i u njemu vidi mogućnost slobode saznavanja svih istina i svih vremena iz prošlosti, što ističe rečenicom: „Znate li vi, gospođo, šta je pozorište? Sedite u Užicu, a na deset metara od vas počinje – Engleska! Na samo deset sekundi hoda od vas – počinje deveti vek.” Istrajan i dosledan u svom pozivu kao što je pekar u pekari ili apotekar u apoteci. Posebna pažnja ide Liviji Banki sa odmerenom i posebnom dozom humora u ulozi Jelisavete Protić. Iako deluje da je entuzijastična i puna vere, dama i diva, zajedno sa Vasilijem predstavlja stariju generaciju glumaca koji su nostalgični i sa setom se sećaju srećnijih dana.
Izrazito treba pohvaliti studente završne godine glume na mađarskom jeziku, koji se odlično snalaze i kreću po pozorišnim daskama i kojima se na ovaj način otvaraju vrata i pruža mogućnost da se dokažu i iznesu stečeno iskustvo sa fakulteta. U podeli je cela klasa, ali zapaženo se ističu Anabela Hodik i Bence Čaba Kemiveš kao, simbolično, mlađa generacija glumaca. Lik Sofije Subotić snažno veruje da glumac pokazuje zašto vredi da se čovek prehrani i preživi. U bespomoćnoj situaciji njeno glumačko umeće će joj spasti živu glavu. Filip Trnavac je najtragičniji lik ovog komada jer plaća najskuplju cenu da bi spoznao platonovsku istinu. Neprestano je u tranziciji i na pola puta između objektivne realnosti i pozorišne iluzije i fikcije, gde ne postoji jasna paralela i granica između oba pojma, te će se njegov život nemilo i kobno okončati. Akteri u određenim momentima podležu adekvatnom šmiranju da bi se postigla distinkcija između glumaca i privatnosti likova.
S obzirom na to da se radi o varošanskom okruženju, tako su i reprezentovani i likovi meštana te sredine. Od žene, pralje veša sa koritom, Gine (Silvia Križan), kod koje nema ničeg prećutnog i skrivenog; preko njenog muža Blagoja Babića (Atila Nemet), koji svoju istinu pronalazi u flaši rakije; mlade udovice Simke (Regina Sabo) učaurene u svojoj sudbini; pa sve do Drobca (Robert Ožvar), batinaša iza koga ostaju krvavi tragovi i koji naposletku doživljava otkrovljenje. Palanačkom mentalitetu imanentno je zaziranje od nepoznatog i pregršt stereotipa i predrasuda, te će glumce etiketirati razvratničkim i nezgrapnim životom, a glumice doživljavati kao promiskuitetne i nazivati ih kurvama. Čitav ansambl je, kao što je već poznato, disciplinovan i profesionalan u svojoj izvedbi. Kostimi živopisnih boja, smenjivanje svetla i uživo interpretirani zvuci bubnja i song glumaca daju groteskni utisak. Scenografska postavka u posve kraljevskoplavoj kutiji gde se kasnije zidovi deformišu pod kosinom može označiti brisanje granica između života i pozorišta.
Kada je vreme za pozorište, a kada nije, još jedno je od pitanja koja su sublimirana u ovom komadu. U ovoj predstavi prikazana je moć pozorišne umetnosti i vere glumaca u svoj poziv koji time što odlaze dalje da nastupaju, iako je vreme okupacije, odgovaraju na pitanje da li im smeta da im na pozornicu pada senka vešala. Reč je o odbrani umetnosti i odbrani pozorišta. Vreme je da se zapitamo i da razmislimo da li na pozorište gledamo kao na puku zabavu, te bi ono upalo u određeni vid larpurlartizma, ili ga doživljavamo kao hram kulture, duševnu hranu i baštinu dramske literature. Možda umetnost i ne bi trebalo da nam se pravda i objašnjava. Možda je do nas samih. Pozorište (ne)će spasiti svet.
Foto: Marija Erdelji
