Odlazak u Novi Sad, u nedelju, na pozorišnu predstavu nije bio samo klasičan odlazak, već i želja da se pogleda rad Teatra mladih „Mišolovka” i šta to mladi ljudi, kroz dramsko-pedagoški rad sa Ibrom Sakićem i Jelenom Zdravković na predstavi „Buđenje proleća-dečja tragedija”, imaju da pokažu.
Kao nekome kome su generacije srednjoškolaca pred očima, sa njima radim, pratim njihov put i odrastanje, gledajući ovu predstavu više sam razmišljala o onome što govori. Podstakla me je da se osvrnem na temu današnje mladosti i odrastanja, kroz pitanja koja postavlja.
Znajući u kom se periodu ova predstava igra, kako delo Franka Vedekinda prenosi brojna mladalačka lutanja, preispitivanja, suočavanja i one najteže poteze koje su posledica prvobitnih, potrebno je pre svega da se suočimo sa sobom. Šta ti mladi govore sa scene, na koji način to prenose, a naše je samo da li ćemo ih čuti (ili da li želimo da ih čujemo?).
U predstavi, njih devetnaestoro, igraju likove svoje generacije, ali i generacije roditelja, nastavnika i direktora. Transformišu se, čini se uživaju, ali i strahuju od pozorišne scene, od uprtih pogleda, koji su tu odmah naspram njih. I to je normalno.
Oni sa scene preispituju odnose svoje generacije, sukobljavaju se sa starijima, koji ih često ne razumeju, zaboravivši kako je to biti mlad i tragati za sopstvenim identitetom, onda kad do njega još ne možeš doći. Tragaju i za slabostima i iskušenjima, spoznavanjem telesnosti, postavljaju sebi često filozofska, nedokučiva pitanja, nailaze na laži (sa kojima se uvek stariji razmeću) i u takve situacije ulaze naivno, kako to biva u skladu sa njihovim godinama.
Ko su ti mladi ljudi? O tome govori predstava. O svim tim različitostima i istostima koje ih obeležavaju. Možda nikad do sad nije bilo više potrebe da razmišljamo o njima. Da pre svega pričamo sa njima. Čini mi se da nam u današnjem vremenu baš nedostaje slušanje. Da razumemo nečije potrebe, strahove, borbe, krahove i lomove, da jedni drugima priznamo da smo slabi i nemoćni, i da ne umemo sve sami. Osećaj beznadežnosti koji okupira i telo i misli upravo je i najveći u njihovim godinama.
Okupirani sa svih strana, ne dopuštamo im ono najvažnije – da budu ono što jesu – mladi. Verujem kad se ovi mladi nađu na sceni, prošavši rad na istraživanju i preispitivanju sa svim pomenutim temama, koji je trajao godinu dana, da ipak imaju osećaj da ih neko čuje, da imaju priliku o tome da progovore. Ako slušamo, možemo da se povežemo, a to je ona druga važna stvar koja nam nedostaje. Potrebno nam je bavljenje drugima. I kod kuće i na ulici i u školskoj učionici. Bavljenje riznicom različitih karaktera koji od nas očekuju prave poteze. Očekuju razumevanje, solidarnost i oslobađanje straha, koji se intenzivira zbog prekih pogleda, loših ocena, (roditeljskog ili društvenog) zanemarivanja, odbacivanja (zbog različitosti)…
Daću sebi priliku da se prisetim svog srednjoškolskog doba, o kom često razmišljam, a sigurno je bilo manje zahtevno po nas same, nego što je ono danas. U prvoj godini srednje škole gledali smo predstavu nastalu po istom delu, i nas su mučila slična pitanja, a strahove smo skrivali duboko u sebi. U tom našem školovanju zapamtićemo jednu profesorku koja nam je dopustila da sami načinimo korake u našem odrastanju osmatrajući kako to činimo. Umela je da odbije da predaje svoj predmet i da posveti pažnju našim osećanjima i mislima koje su nas opsedale u to vreme. Bolji predmet od toga nismo imali. Nekad smo baš njoj umeli da kažemo ono što nismo smeli drugovima i drugaricama, kao ni roditeljima. Kad danas gledam sva ta lica koja mene posmatraju u učionici i traže moje rešenje ili stav, zapitam se šta bi ona rekla, kako bi postupila. Shvatam da me je ona naučila upravo ovome što radim (iako uvek postoji strepnja da grešim ili da nekad neću postupiti onako kako bih želela).
Ugasnulo proleće donelo nam je sumrak i nadolazeći mrak, a ovom predstavom kao da iz njega isijavaju iskre. Iz mraka koji nas grli sa svim našim strahovima i nesigurnostima, te malene iskre dopuštaju da verujemo. I to je sasvim dovoljno za neke nove korake.
A pre nego što završim, usled mnogih misli koje su mi navirale ovih dana, mislim da je najvažnije da pružimo priliku deci (bez ozbira na to koja je naša uloga) da sa nama razgovaraju i da iskažu svoja osećanja. Jedini način da razumemo jedni druge jeste da dopustimo da iskreno i otvoreno o nama samima govorimo.
Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)
