Stvari postoje iako se ne vide dovoljno jasno

Ja sam koren, ja sam grana. Samo mi se čini da sam sama. Iza mene stoji moja mama. Iza moje mame njena mama.

Premisa kojom se vodim prilikom pisanja o nekoj predstavi jeste da inspirišem nekoga da pogleda neku predstavu. Jer tekstovi se pišu za one koji će to da čitaju. Isto kao što se i predstave prave za one koji će to da gledaju. To je dvosmerna ulica. Jedino važno jeste da to što radimo i stvaramo imamo sa kim da podelimo. Još ako to iskomunicira sa ostalima, uspeli smo u našoj misiji. Zaista nema smisla imati neki drugi cilj. „Sjaj zvezda na plafonu“ u Malom pozorištu „Duško Radović“, bez pogovora i preterivanja, najemotivnija je, najnežnija, najtužnija, najlepša, najkatarzičnija predstava koja nam se dogodila u poslednje vreme. Baš tako – sve u superlativima.

Ceo autorski tim, na čelu sa glumcem Damjanom Kecojevićem koji je režirao predstavu, gotovo da nisu svesni šta su stvorili i šta su uradili svima nama koji smo to iskusili. Tako treba da izgleda pozorište. Napokon jedna predstava koja nas pomera, koja pomera granice i stvara nešto što je veće od samog pozorišta. I to sve zato što su se svi bezuslovno, iskreno i otvoreno dali u tome. Isto tako i mi reagujemo na to se i u nama uzburkava rolerkoster emocija. Dobro pozorište nema starosnih ograničenja, te je tako ova predstava namenjena svima – mladima, koji jesu ciljna grupa, i nešto starijima, koji se mogu pronaći u univerzalnim tokovima snalaženja u složenosti života.

Roman švedske spisateljice Juhane Tidel, koji je za potrebe predstave dramatizovala Tijana Grumić, napisan je na osnovu autorkinog ličnog iskustva. U središtu priče je dvanaestogodišnja Jena, kojoj majka umire od raka dojke. Jeni se, kao i svim tinejdžerima u pubertetskom periodu, dešava život koji sa sobom nosi do tada neviđene i nepoznate aspekte, kao što su prva zaljubljenost i prvi poljubac i izazovi u prijateljstvu.

Damjan Kecojević odlučio je da hrabrim potezom i ne tako svakidašnjim u današnje vreme napravi javnu audiciju za glumice. Uloge je podelio tako da svako od glumaca ima prostora da se razmaše talentom i da njihova umetnost dođe do izražaja. Na sceni imamo tri Jene – malu Jenu od sedam godina (Drina Kecojević/Marta Đurica), koja prvi put saznaje da mama ima rak, srednju Jenu od 12 godina (Mina Nenadović), kada je mamina bolest u terminalnoj fazi, i veliku Jenu (Julija Petković) od 18 godina, koja je i narator priče. Julija Petković kao odrasla Jena zapravo ima distancu koja joj omogućava da drugačije sagleda različite odnose. Nju jedino može da čuje i vidi srednja Jena i ona je na neki način njen unutarnji glas koji joj pomaže da se snalazi u situacijama koje su pred njom, ali vrlo često pušta da se stvari same dese, jer je ona jedina koja zna ishod. Mina Nenadović nas izvanredno i virtuozno vodi kroz meandre svojih osećanja, koja neretko ne može i ne ume da kontroliše, i gde se osim tuge i nemoći nalaze i bes, ljutnja, stid i zbunjenost. Tu su i odnosi sa ostalim likovima u njenom okruženju – uprkos bolesti vedra i optimistična mama (Sunčica Milanović); dobronamerna, ali i naporna baka (Jovana Cvetković); Suzana (Anđela Alavirević), Jenina najbolja drugarica još od vrtića, kada joj je poklonila svoju mirišljavu gumicu; Ulis (Nevena Kočović), najpoznatija devojka u školi, koja spletom okolnosti kasnije postaje Jenina drugarica; Ulisina mama (Jelena Ilić), Zahej (Mladen Lero), Jenina večna simpatija; Stefan (Filip Stankovski), koji je comic relief; i razredna (Lana Adžić).

Naposletku, priča ne ostaje u podrumu, već se uspinje sve do plafona. Dok pogađa naše bolne, neuralgične tačke, predstava nas toliko olakšava i oslobađa, jer ne treba ništa da držimo u sebi. Iako govore o smrti, iz predstave izbija život, dok na sceni preovladava topla, žuta boja. Kecojević uspeva da pronađe pravu meru i postepeno dozira dok prepliće teške momente sa komičnim situacijama. Ni jednog trenutka ne sklizne u patetiku i ne dovodi do momenta da je ljudima preteško za gledanje. Na taj način se najdublja, najskrivenija, najokamenjenija tuga rastapa i zaceljuje.

Studioznim i promišljenim pristupom govori se o postojećoj nespremnosti da roditelji umru jer za njih podrazumevamo da su tu i da će uvek biti tu. Zapravo, i jesu uvek tu. Stvari postoje iako se ne vide dovoljno jasno. Pozorište je pre svega umetnost u kojoj se podstiče zajedništvo. Zato uzmite mame, tate, bake, deke, braću, sestre, prijatelje, uzmite sve za ruke i povedite ih na ovu predstavu. Učinite nešto dobro za sebe i za svoje najbliže. Širite dalje misiju ove priče. A pre svega, zakažite svoj pregled.

Ne postajem, ne prestajem. Sve smo tu i svi ste tu. Ne postajem ne prestajem, ja samo jesam.