Da li pratite „Zadrugu”? A „Parove”? Ili ste u fazonu – Ma ne, ja to ne gledam! A da vam se ponudi nečije samoubistvo u lajvu, da li biste to gledali? Hajde razmislite još jednom.
Kaže se – treća sreća, pa je tako iz trećeg pokušaja održana premijera predstave „Smrt gospodina Goluže“ u Pozorištu mladih pod rediteljskom palicom Patrika Lazića, a po originalnom dramskom tekstu Ane Đorđević, inspirisan istoimenom pripovetkom Branimira Šćepanovića, i u saradnji sa rediteljem. Naime, čuvenu pripovetku je 1982. godine u film pretočio Živko Nikolić, a pozorišna publika ne treba da očekuje film ni temu koja je u njemu izdvojena.
Kao polazišna tačka i podsticaj za predstavu, Laziću je poslužila jedna rečenica iz pripovetke „Ajde nek taj gospodin Goluža konačno skoči sa tog mosta, pa da mi pozovemo televiziju da dođu u našu varoš i da se konačno proslavimo". U pripoveci do toga ne dođe, ali zato u predstavi varošani čekaju televizijsku ekipu koja će snimiti samoubilački čin u formi rijalitija. Gospodin Goluža, sa crnim kišobranom i koferom, dolazi u motel u nekoj zabačenoj i nepoznatoj varoši (koja možda i ne postoji) i govori se o njegovom (ne)prilagođavanju među varošanima. Sam tok predstave je retrospektivan, prisutni se prisećaju Golužinog dolaska, razgovora i raznoraznih situacija provedenih sa njim, u cilju što jasnijeg i vernijeg predstavljanja ovog neznanca. Sve se to prikazuje kroz prizmu kamere povezane sa televizorom na kome možemo izražajno videti facijalne ekspresije glumaca na sceni.
Za dugačkim „slavskim“ stolom na sredini postavljen cvetni aranžman (u daljem nastavku rastavljen na nekoliko stolova da prikaže enterijer restorana motela) sedi desetak varošana. Mediokritet društva i otupenjaci duboko uronjeni u čamotinju, bezvoljnost i teskobu koja je prikazana tišinom na pozornici prožetom lavežom pasa u pozadini. Gotovo da ih možemo susresti u svakodnevnom okruženju - od onih koji su zatupljeni starim običajima i ritualima (beli luk za rasterivanje đavola), kafanskih alkosa, preko patrijahalne učiteljice ujedno i kafanske pevačice, seoskih torokuša koje se služe širenjem abrova, pa sve do manipulatora alavih za novcem i promiskuitetnih i lakomoralnih žena. Bolesna palanačka radoznalost u kojoj je pojavom stranca stvorena prilika da se konačno nešto dogodi. Gospodin Goluža za njih je enigma, čovek o kojem ništa ne znaju i baš iz tog razloga je sumnjiv i potencijalna opasnost. Varošani mesta zaziru od njega, a ujedno ga se i plaše. Nehotice nesvesnim priznanjem, nakon isledničkog ispitivanja i oštre optužbe da je on tu jer treba nekog da likvidira, gospodin Goluža izjavljuje da je došao u njihovo mesto da se samoubije tako što će skočiti sa mosta. Najposle, oni će uživati u tome da ga unište i oteraju u smrt (najbolji berberin u varoši nudi svoju uslugu gospodinu Goluži – da mu jednim, finim, lakim potezom prereže grkljan), stvarajući u sebi osećaj nadvladavanja same smrti i likovanja nad njom. Doima se da je u tom bezumlju jedini glas zdravog razuma konobarica koja želi da pobegne od svega toga, ali ne nalazi izlaz i rešenje.
Saša Torlaković, prvak drame u Narodnom pozorištu Sombor, tumači lik gospodina Goluže letargično, flegmatično i melodramatično. Neznanac koji se uputio na more da se odmori (može se tumačiti da odmor na moru zapravo znači odmor u smrti) i njegovim dolaskom provlači se fantomsko pitanje voza i dalekih železničkih stanica. Naizgled se čini da se odupire i suprotstavlja, a defakto je deo palanačke mase. Šta je to što je navelo čoveka koji se gnuša nad životom i koji se ne boji smrti da pristane na kompromis i proda svoj „goli život“ za nekakav varoški i scenski spektakl?
Sa druge strane, voditeljka (Katarina Marković) i kamerman (Aleksa Ilić) verodostojno nam prikazuju trenutnu medijsku scenu sklonu senzacionalizmu i tabloidizaciji. Zbog pritisaka glavnog urednika, usled niskih rejtinga gledanosti, voditeljka pokušava da da otkaz, ali već u sledećem trenutku vidimo kako se ponizno i snishodljivo vraća u svoju učmalost. Banalizovanje ovog čina i lažnog patosa kojoj ovakve rijaliti emisije često odišu prikazana je tokom bloka reklama, od kojih jedna plasira pogrebnu opremu, a druga sredstvo za potenciju.
Naposletku, masa odvodi Golužu na prvobitni suicid, a ni on sam tome ne pruža otpor već se prepušta i krucijalna je njegova replika - Da li ste samo zli ili su vam tuđe nesreće opravdanja za lični jad? Iako se ponadao da je možda pronašao ljubav i želju za životom i slobodom, i to u usplahirenoj i ožalošćenoj večitoj udovici. Akteri stavljaju na glavu zverske maske i pod okriljem ekspresivne i istančane muzike koju je komponovao Rambo Amadeus kreću živahno i divlje da igraju. Kroz neku vrstu orgijastičkog plesa gube svoj ljudski identitet. Od satiričnog i grotesknog prikaza jedne malograđanske sredine pa do zastrašujuće tragičnog kraja gde mesta smehu više nema.
Globalna ekspanzija rijaliti programa, u kojoj naša zemlja prihvata taj fenomen i postaje kreator iste čini sastavni deo naše svakodnevice. Ko su ljudi koji to gledaju? Otkud tolika potreba? Zašto kod nas uspevaju formati koji imaju toliko nasilja? Kada rejting postaje jedina svrha, a kada ne postoji niko ko bi kontrolisao i regulisao etičke granice? Sve su to pitanja koja postavlja mladi, talentovani i nagrađivani reditelj britkog i oštrog uma i prikazuje savremeni pozorišni komad dodatno osvetljen iz sasvim specifičnog ugla o tome šta je moderno palanačko društvo. Čitav život se čovek bori protiv palanačkog duha u sebi (sugeriše se kao borba sa vetrenjačama), dok sa druge strane ima masu koja nije svesna šta je sve obuzelo. Tu dolazimo i do čovekove potrage za sobom, traženje onog ličnog, ultimativnog i istrajnog identiteta.
Pitaćemo vas još jednom - Da li pratite „Zadrugu”? A „Parove”? Ili ste u fazonu – Ma ne, ja to ne gledam! A da vam se ponudi nečije samoubistvo u lajvu, da li biste to gledali? Hajde razmislite još jednom.
Foto: Dragan Gmizić i Vojin Ivkov
