Ja naravno nisam najpametniji, ali ko sam ja da to tvrdim...
Nikola Rakočević u ulozi Milana Malo, ovaj put u potrazi za sobom, ne Laurom. Monodrama „Recite nam nešto o sebi” nastala je po romanu „Napomena” Milana Mrđe. Junak predstave prijavljuje se za posao i na intervjuu (glasom Sunđer Boba) od njega zatraže da bude otvoreniji i da bodro (sic!) kaže nešto više o sebi. Zaplet i kreće tako što on možda previše ozbiljno shvati i odluči da bude iskren do srži, (ne) znajući da je iskrenost bez kontrole surovost. Meandri njegovih misli, želja i potreba će ga odvesti predaleko – do samog sebe.
Scenski prostor nalikuje na jednu sobu u stanu - tu je fotelja, radni sto, laptop, ofinger sa garderobom, jedna lampa, bicikl za vežbanje, nekoliko ogledala i jedna školska tabla na kojoj piše „šta sve mogu” i „šta sve znam” koje nacrtani čovečuljak sizifovski ne gura napred kao kamen, već nosi na leđima kao teret. Naš akter neće se oslanjati na sve ono što može i zna, već, potpuno suprotno, predstaviće nam svoj nesporazum sa svetom oko sebe. On ne može da jede, ne može da razmišlja o tome koji će mu obrok biti svakog dana, ne može da podnese svakodnevicu, razgovore sa drugim ljudima „small talk” (ne slušam te, ali pomno pratim tvoju intonaciju). Pomalo deljući kao mizantrop, ali zar svaki mizantrop suštinski ne želi da ovaj svet i ljudi u njemu budu bolji? Ne zna kako se želi da se nešto ostvari, ne zna kako da želi bez posledica jer bi odmah osetio neizdrživ strah od neispunjenja, razarajućeg kao armagedon. Ne zna kako da ima stav, želi da ipak ostane indiferentan po pitanju nekih stvari, iako se u današnjem svetu iziskuje da o svemu imamo mišljenje. I dok je tako vođen mišlju da se ne otvaraju nikakva vrata, on želi da stoji u mestu i da putevi idu ka njemu, a neretko nam stranputicu pokazuju prečicom i vrlo često se tuđi uspesi doživljavaju kao lični neuspesi. Naposletku, on ne veruje u kraj, ali veruje da će sve biti dobro.
Nikola Rakočević je prilično ubedljiv u svojoj interpretaciji. Njegova gluma je neposredna i nekonvencionalna i kako mu terencijevski „ništa ljudsko nije strano” on prikazuje lik u momentima kada je niko ne gleda. Veoma je duhovit, ciničan i autoironičan - u nekim trenucima kao što je dolazak komšije sa gitarom ili dok razuzdano đuska uz elektronske zvuke praćene glasom iz off-a „kupujući” sebi vreme. Završna scena donosi osećaj katarze i oslobađanja u kojoj njegova kruna odlazi, ali on postaje kralj i pleše uz pesmu „Dog Days Are Over” benda Florence + The Machine.
„Recite nam nešto o sebi” je intimno i emotivno delo koje istražuje krizu identiteta kroz jednu naizgled banalnu okolnost kao što je razgovor za posao, pri čemu se preispituje autentičnost samopredstavljanja. Interesantan je Rakočevićev pristup intervjuisanju kao metafori modernih društvenih očekivanja. Glumac razbija mitove o tome kako bi osoba trebalo da se prezentuje i umesto da promoviše svoje sposobnosti on pošteno progovara o svojim slabostima, nesigurnostima i životnim izazovima i dotiče se tema poput smrti, raskida i anksioznosti zbog nepredvidive i nesigurne budućnosti. Ova predstava nudi jednu psihološku dubinu kroz jedan tesktualno filozofski pristup. Način na koji se obraća publici traži da preispitamo vlastitu iskrenost i poziva nas na refleksiju u sličnim situacijama. Sa druge strane, neće nam dati odgovore na pitanja, niti će rešiti sistemski dotrajale konsekvence, ali će nam bar biti lakše da se nosimo sa svim impreativima i frasovima savremenog doba. I taj identitet koji smo gradili, vremenom se razgradi. I bolno je kada otkrijemo šta zapravo nismo ono što smo mislili da jesmo. Ili kako je to Draško Simikić rekao: „Moraš da odeš i da budeš sam, i vidiš ko si, i onda sebi da oprostiš što si to što jesi, i da oprostiš sebi što nisi sve ono što si želio da budeš”.
Evo na primer – ja.
Ja se neprestano usavršavam. To su složeni procesi i strukture koji kao input koriste stotine varijabila iz spoljne sredine, u milisekundama vršim hiljade komplikovanih izračunavanja, i za razliku od algoritama na kojima su zasnovani ti procesori koji vam upravljaju životima – kod mene nema nikakve izlazne vrednosti.
Laičkim rečnikom, da bi nas svi dobro razumeli – iz mene ne izlazi ništa.
To je ta, jedna mala specifika savremene radne etike.
Matematički nepogrešivo dokazano u više puta ponovljenim eksperimentima, od mene – nema ništa.
Ali unutra – vri!
Foto: Ex Teatar fest
