Beogradska premijera predstave „Ko igra Sonju Savić” odigrana je u prošlu sredu u Bitef teatru. Od samog početka znali smo da ovo neće biti biografska priča o životu i delu Sonje Savić, već umetničko poigravanje sa današnjicom kroz vizuru njenog lika, karijere, istrajnosti i životnog kraha.
Brojanka Ljumović nas na početku obaveštava da ova predstava nema srećan kraj, svako ko je došao, verovatno ga nije ni očekivao. Borjanka nosi kožnu suknju i jaknu, ispod te jakne je golo telo, nosi i kožne čizme do kolena – onako kako generacije pamte Sonju osamdesetih godina.
Režija predstave tipična je za Andraša Urbana, bez odudaranja od njegovog ustaljenog stila, sastavljena u songovima kroz koje se progovara o Sonjinom životu. Songove upotpunjava muzika koju je radila Irena Popović Dragović, a na sceni, na bubnjevima, izvodi je Julija Petković. Ta muzika vešto prati narativne i izvođačke delove, a Julija u pojedinim trenucima izlazi na scenu i prekida izvođački čin.
Predstava se može podeliti u tri toka. Prvi obuhvata Sonjin život i umetničko delovanje, kao i život koji joj je bio neodvojiv od glume, devedesete i raspad države u kojoj se oformila. Priču o generacijama koje su živele drugačije od svojih roditelja, one koje su imale pravo na obrazovanje, osvajanje slobode, na buntovništvo, o generacijama koja će devedesetih nestati fizički i ideološki. Drugi je trenutak smrti i sahrane, kad glumci, popovskim tonom „oplakuju” njen život. Oni se podsmehuju, gade se i ironično pričaju o njenim vezama sa drogom. Treći je onaj posle njene smrti, kad nastupa „razumevanje” i „ona postaje” mirna.
Glasne, izazovne i energične songove, koje predvodi Brojanka, prekidaju izlasci glumaca koji se obraćaju publici smeštajući svoje priče u današnji trenutak. Zapažena je ispovest Nikole Voštinića koja je u publici stvorila potpuni muk, a odzvanjala više nego svi songovi i muzika prethodno izvedeni. Njegovo obraćanje publici usmereno je na trenutak upoznavanja i osvajanja lične slobode kroz lik Sonje Savić.
U nekim trenucima pomalo se gubi tok predstave, što je posledica samog teksta, ali i nerazumljivosti istog zbog prevelike buke, te su neki delovi ostali nedorečeni. Međutim, možda i ti propusti nisu toliko važni, ukoliko usmerimo bitnost na stanje ove predstave. Pre svega njeno stvaranje u Čačku, rodnom gradu Sonje Savić, jer danas nijedna ulica ili park ne nose njeno ime, iako su predlozi postojali. Dobiće ih neko „dostojniji”, „uzorniji”, „prihvatljiviji”… Predstava je nastavila svoj put ka Beogradu, sa nadom da će njena odredišta biti još mnogi gradovi.
Bratislav Janković, Borjanka Ljumović, Nikola Voštinić, Ivana Terzić i Julija Petković, na sceni samo su deo kolektivne atmosfere, iz čijih glasova se čuje snažan urlik koji opominje, koji odzvanja, koji probija pozorišne zidove i dopire van njih, samo je potrebno da ih neko čuje, da ih oslušne, da ih razume. Njihova kolektivna igra, koja stvara posebnu energiju predstave, bruji u ušima i kasnije kad se predstava završi. Odaje se utisak da posle igranja ove predstave publika ima osećaj kao da je prisustvovala rok koncertu.
Došavši u sadašnji trenutak, u 2023. godinu, glumci su odbrojili devedesete i dvehiljadite (nove devedesete) i zaokružili priču jednog sunovrata društva, ali i Sonje, kao simbola nepripadanja i traženja slobode tamo gde je ona najsmelije sputavana.
Foto: Gradsko pozorište Čačak
