Položaj žena u patrijarhatu srž je predstave „Revolt”, ali i neiscrpna tema današnje književnosti i pozorišta. Da li se kao društvo konstantno vraćamo unazad? Pitanje je koje brojna dela postavljaju. O tome progovara kroz ovu predstavu rediteljka Jovana Tomić. Nije ni prvi put da Jovana ovu tematiku obrađuje u pozorištu (prisetimo se predstave „Moj muž” Jugoslovenskog dramskog pozorišta).
„Revolt” je premijerno odigran u Ateljeu 212 krajem decembra, a nastao je po delu Alis Berč „Pobuni se. Rekla je. Opet se pobuni”. Ovo je savremena predstava koja obuhvata višeslojnu priču prikazanu kroz fragmentarnu strukturu o součavanju žena sa današnjim normama društva. Kako sama rediteljka navodi, ona je želela kroz ovu predstavu da prikaže šta se dešava na mikronivou, kroz priče pojedinaca. Zbog toga ona kroz više nepovezanih priča upliće različite pozorišne jezike koji progovaraju o istoj temi. U pomenutim fragmentima Jovana Stojiljković, Uroš Jakovljević, Ana Mandić, Aleksandar Vučković i Tamara Dragičević igraće situacije koje progovaraju o porodičnim traumama, silovanju, nepristajanju na tradicionalan pojam braka - kroz odnose muškaraca i žena, majke i ćerke, poslovnih partnera…
U takvoj strukturi postoji nekoliko efektnih scena koje drugačije progovaraju o ovim temama, što doprinosi razvijanju humora i začudnosti. Jedna od njih je zamena muško-ženskih uloga u govoru o seksualnim težnjama, te u ovom slučaju žena protivreči muškarcu i obasipa ga rečima, koje su u patrijarhalnom društvu „dozvoljene” samo muškarcima. Tamara Dragičević i Aleksandar Vučković kroz svoje nadmetanje dovode do različitih komičnih scena, ali i snažnih atipičnih poruka, koje publika zasigurno nije očekivala. Tamara kroz ovu ulogu, ali i ostale koje su joj dodeljene, vešto dočarava svoje likove, a publika konstantno prati njene transformacije. Možemo primetiti da ona iz predstave u predstavu glumački raste i oblikuje se.
Uz Tamaru, kroz svoje likove ističe se i Ana Mandić. Pored scena u parovima, ona u jednom trenutku prekida tok predstave, prilazi publici i seda na kraj scene, i u tišini, intimno deli svoju ispovest o umoru. Ona se kroz pripovedački narativ obraća publici, u kojoj je u tom trenutku upaljeno svetlo. Možda je to i najefektniji deo predstave, jer se briše granica gledališta i scene, publike i glumaca, a uz sve to nema neprijatnosti što iz ušuškanog mraka i komfora odjednom postajemo deo te predstave, njeni saučesnici. Mi koji smo isto tako umorni kao i glumica koja nam se obraća i ohrabruje nas da sami to sebi priznamo bez stida.
Scenografija predstave ne obiluje detaljima, što je odraz i same drame, ali se određeni delovi menjaju pri nastanku nove priče. Međutim, kroz trajanje predstave uočava se par specifičnih scenografskih prikaza, koje je radila Jasmina Holbus. Uz to, svetlostni efekti dopunjuju scenografiju, a muzika, koju je radio Luka Mejdžor, daje savremeni karakter predstave.
Glumci se, između scena, šminkaju, oblače, stavljaju perike, menjaju svoje uloge, pa se vraćaju, grade nove uloge oslikavajući sledeće priče. U par delova predstave dešava se da određena rediteljska rešenja postaju nerazumljiva, ona dominiraju kad iz dramske forme rediteljka unosi u predstavu atmosferu rejv žurke i nekoliko plesnih trenutaka. Ona tim postupkom prekida kontinuiranu radnju i razbija dramsku formu. Međutim, koliko god bila nerazumljiva, iz perspektive onog ko posmatra, takva rešenja teraju na promišljanje. Jovana kroz svoj režijski opus iskače iz ustaljenih formi, što će se kroz ovu predstavu odraziti prožimanjem dramske strukture sa plesnim segmentima, koje je radio Igor Koruga. I obrada predstave na ovaj način atipična je za beogradsku pozorišnu scenu, te možda odudara od klasičnog ukusa publike, što je možda stavlja u okvire predstava za mlađu publiku, kojoj su ove forme bliže.
Sama predstava suočava dva pojma kao nedeljiva - kapitalizam i patrijarhat. Izgleda da se kapitalizam savršeno uklapa u norme patrijarhata (ili patrijarhat u sistem kapitalizma?), jer oba postavljaju granice, diktiraju svoja pravila, koja nisu u duhu zajedništva. Nažalost, ti sistemi vrlo su prijemčivi ljudima i oni mu sve više udovoljavaju. Moglo bi se reći da je umor posledica kapitalističkog konzumerizma kao oblika življenja. Umor i pojedinaca i društva. Samo se o njemu ne sme glasno govoriti, kao ni o strahu i slabosti, o bliskosti i privrženosti, a o ljubavi pogotovo - koliko nepopularna reč. Strah da pogledamo van okvira, da pokušamo da razumemo sebe i druge, samo je još jedan od aktera naše globalne poslušnosti.
Ipak, ova predstava nije samo napomenuto, ona otvara mesto za pobunu. Ona daje prostora da se čuje ženski glas, da taj glas izazove bunt, i da se on konstantno ponavlja, da se pamti, da ulazi u svest i onih koji najmanje slušaju. „Revolt” ili pobuna je samo smelost da se o ovakvim temama daje što više pažnje. Iako je predstava u nekim delovima možda apstraktna, ipak kao celina je još jedno osveženje u nizu predstava koje je iznedrio Atelje 212. Njeno delovanje daleko je veće kroz poruke koje šalje. Poruke se čitaju kroz prelaze fragmentarnih scena - treba ih prisvojiti.
Foto: Boško Đorđević
