Čini se da je danas gotovo retkost da neka novija predstava o(p)stane na sceni nekog pozorišta duže od sezone ili dve. Pa ipak, ima i onih predstava za koje još uvek vlada interesovanje publike, a možemo se složiti da je to jedan od kriterija da te predstave budu dugogodišnji (pod)stanari neke scene. Ovog meseca, predstava „Zdrav(o) život(e)! / High life”, koju gledamo na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, slavi deset godina od premijere.
Hajde da prvo krenemo od samog naslova drame Lija Mekduagala. Semantički gledano, termin „high” predstavlja stanje ekstaze ili vrhunca u kome se nalazi osoba koja konzumira drogu. Igor Pavlović prevodeći ovaj tekst, igra se rečima i paradoksalno i ironično ga okarakteriše kao „zdrav život", ali i kao pozdrav životu. Dakle ovako, četiri zavisnika - tri bivša osuđenika i jedan, recimo, zavodnik, planiraju da opljačkaju bankomat. Šarmantni i iskusni Dik (Igor Pavlović), koji čuva nekoj babi stan, drži sve uzde u svojim rukama i sastavlja tim. Bag (Nenad Pećinar) je preteći predvidljivi psihopata koji ne može da izađe na ulicu a da nekog ne ubije, a više se ni ne seća koga i zbog čega. Doni (Ivan Đurić) je nervozni hipohonder koji je masterpis za pljačkanje bankomata. Bili (Marko Savić) jedini nije okusio čari državnog hotela, ali će uraditi sve za fiks.
Uzevši u obzir da je reditelj Nikola Zavišić započeo sa radom ove predstave sad već davne (kako se kome činilo) 2012. godine, neposredno nakon nezvaničnog smaka sveta, to je već čini posebnom, ukoliko verujemo u simboliku. Neurednom i haotičnom scenom obiluju razbacani predmeti slični onima koje možemo naći vikendom na novosadskom buvljaku, poput pohabanog tepiha, auto sedišta, disko kugle i komode. Ulov sa pijace utkan je u mustru predstave i postaje njen sastavni deo. Ono što neminovno razbuđuje naše nozdrve jeste miris omota i vinila gramofonskih ploča koje se uživo puštaju sa scene. Analogni zvuci ZZ-ja Topa, Elvisa Prislija, Toma Džonsa i drugih od kojih nas prolaze prijatni žmarci zbog krckanja i pucketanja zvuka. Kod ploča, kao i u životu, ne možemo da ih pauziramo ili premotamo, ali uvek možemo da okrenemo drugu stranu.
Fantazija kvarteta da napravi poslednji veliki rezultat koji će ih držati na visokom nivou morfijuma jeste potresna jer slutimo da će stvari poći naopako. Antijunaci oslobođeni stega svakodnevnog života su nam uprkos svemu na neki način simpatični i za njih potajno navijamo da uspeju u svojoj nameri. Crnohumorna priča preovladava obilnom dozom nasilja i nepristojnog i vulgarnog jezika koji kod publike izaziva reakcije ili gnušanja ili zabavljanja. Koliko su samo glumci uigrani i koliko su se zapravo saživeli sa tim likovima, govor i pokreti tako prirodno izlaze iz njih jer se već deset godina bave zdravim životom. Ivan Đurić briljira u svojoj ulozi sa izraženim facijalnim ekspresijama i mucanjem, dok Igor Pavlović sigurno vlada scenom kao predvodnik. Jedini koji probija četvrti zid i direktno se obraća publici jeste Marko Savić, a Nenad Pećinar fizički prilično podseća na Džeka Nikolsona iz filma „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Na sceni se nalazi i konj čije značenje na engleskom („horse“) u narkomanskom slengu predstavlja heroin. U momentima kada akteri uzimaju dop, svetla na sceni su zamračena i ne vidimo šta oni rade, kao što bismo inače pred mnogim sličnim situacijama zatvarali oči. Bezazlena igra prestaje da izgleda naivno kada momci potežu noževe ili pištolje jedni na druge, što dovodi do tragičnog epiloga.
Besprekoran mizanscen, prigodna scenografija, odgovarajuća muzika – svi elementi zadovoljeni da bi predstava bila dobra, ali slaba tačka jeste sam kraj predstave. Upaljena svetla i u publici i na sceni, gde izlazi očigledno suflerka koja nam čita tekst sa papira u kome stimuliše roditelje da bi trebalo da uče, vode računa i paze na svoju decu. Uz prvenstvenu ogradnju da se ne shvati pogrešno ova misao kao zagovaranje narkotika - shvatamo i bez svega toga da je droga opasna i loša sfera društva i da u većini slučaja bude kobna po njene korisnike, ali nije baš nesvakidašnji način da nam se izlaže naravoučenije i da se provocira inteligencija gledalaca. Izgleda da bi pozorište samo trebalo da postavlja pitanja, ne nužno i da daje odgovore.
Foto: Srđan Đurić
