Poslednje nedelje maja u Bitef teatru, premijerno je odigrana predstava „Sveta Prada”, nastala po idejnom konceptu Vladimira Aleksića, u režiji Sanje Mitrović.
Ukoliko odmah, na početku, analiziramo naslov predstave, zaključićemo da nam savremeno doba donosi skoro božanski mit o modnim trendovima i brendovima.
Ovo je predstava o torbi. Da, jednoj, običnoj, ali skupocenoj torbi, koja ima ime i status, ili se njenim posedovanjem stiče „status”, kako god to definisali. Ta torba postavljena je u centralnom delu scene i ona je šesti lik ove predstave.
Scenografija predstave podilazi modernom vremenu, pomalo jednolična, u stilu minimalizma, obogaćena svetlosnim efektima, nju je radila Jasmina Holbus – adaptirajući je da što bolje prenese tematiku predstave.
Na toj sceni, kada se u trenutku pojave četiri žene, ritmičkim pokretima, otpočinje jedno ritualno proputovanje koje služi torbi. One skoro kroz plemenske narative, odnosno obrede, odaju počast predmetu ispred sebe. One igraju vrlo uigranim pokretima koji na trenutak podsećaju na pokrete iz naših tradicionalnih narodnih igara – kroz ovaj deo predstave možemo uočiti dominaciju fizičkog teatra, koji predstavlja uže interesovanje same rediteljke.
U duhu tog ritualnog plesa isploviće četiri lika, posve različita po statusu u društvu ili materijalnom stanju. Sve te žene ipak su povezane i zavise od te torbe, napravljene od najfinije krokodilske kože. A ko su te žene? To su radnice, one koje proizvode torbe, kreatorke, one iza čijeg imena stoje brendovi, šanerke koje preprodaju lažne modele tih istih torbi, kao i sponzoruše, one koje ih poseduju.
Ulogu kreatorke igra Milena Predić, hladno i odmereno, u duhu visokog staleža. Ona će nam doneti priču o nastanku brenda i o snu devojčice, proisteklom još pri prvim dodirom sa zmijskom kožom, koji će se u budućnosti ostvariti. U ulozi sponzoruše, našla se Nada Šargin, prenoseći lik vrlo istančanim i uverljivim pokretima. Njena priča je prožeta prošlošću koja je bila surova, iz surovosti proistekla je njena svakodnevica koju čine modni brendovi, ne znajući ko stoji zapravo iza njenog imena. Šanerku igra Anđelika Simić, gotovo autentično po karakteru, kako bismo zamislili jednu ženu tog zanimanja. Saznaćemo šta je sve posao šanerke, pre svega ovde na Balkanu, a ko je njena klijentela, i zašto se našla u zatvoru. Radničku klasu predstaviće nam Aleksandra Janković – unoseći na scenu podjednako emotivnu i zastrašujuću priču o radnicama jedne fabrike.
Sve ove lične priče, mi kao publika posmatramo na velikom platnu, dok su one u tim trenucima smeštene u uglu scene, osvetljene jakim svetlom, te se stiče utisak kao da se nalaze u zatvorskoj ispovedaonici. Njihovi monolozi ostavaljaju najveći utisak u predstavi, jer prenose živu priču, koja nekad tera na smeh, a nekad na gnušanje. Tekstove su radili: Dimitrije Kokanov, Maja Pelević, Vedrana Klepica, Olga Dimitrijević i Tamara Antonijević i oni ostavljaju snažan utisak o trenutku u kom živimo.
Zatvor koji spominjem i koji se uočava – simbolički predstavlja naše društvo, kao i ono „kolo” koje se igra na sceni – mi iz njega ne možemo izaći, jer se za to skupa cena plaća.
Trenutak preobražaja u predstavi nastupiće kad kreatorka pljune na torbu, a onda ponovo u ritualnom duhu sa ostalim ženama nastavlja da je pljuje - te se ova scena može okarakterisati kao unutrašnji „krik” svakog lika ili pobuna protiv sebe samih, koja je usloveljena sopstvenim gađenjem.
Na kraju, peti ženski lik ove predstave, koji tumači Jovana Belović, pojaviće se u ulozi krokodila, što se na trenutak čini apsurdnim, ali i on će, takođe, ispričati svoju ličnu priču o snu i životu negde u prostranstvu gde će slobodno ulaziti i uživati u vodi i zemlji. No njegova sudbina nema srećan kraj – ubijen je zarad torbe koju posmatramo – njegova kože postaće njena koža – te torba dobija oblike živog bića.
Krokodil će uplašiti žene koje su od njega na neki način zavisne. Snimaće ih telefonom i prikazivati na platnu njihovo prejedanje voćem, koji je deo scenografskog i rediteljskog rešenja – što se može okrakterisati kao žudnja i pohlepa ljudskog bića.
Šta će biti sa krokodilom i ženama ukazaće sam kraj predstave, koji se čini, nekako prebrzo dolazi.
Scenografiji doprinose i kostimi koje je radila Marija Marković Milojev, koji se autentično uklapaju u atmosferu minimalizma sa modernim, savremenim manirima.
Režija Sanje Mitrović pokrenuta je idejom da se ni u koga ne upire prstom, već „da se sami sebi smejemo” kroz ovu tematiku. I predstava je takva, možda u nekim trenucima nedorečena, uključujući i nekoliko nerazumljivih delova, ali svakako njena namena je da donese samo površinsku sliku onoga o čemu priča, dubinu možemo naći samo ukoliko razmišljamo o njenim fragmentima.
Ipak, iza svih tih fragmenata kriju se i mnogo dublje priče, intimne ispovesti, stvarni likovi. One govore o eksploataciji radnika, o najsurovijem kapitalizmu i njegovom delovanju. Govori se o životinjskim farmama koje su napravljene samo da služe visoko brendiranim firmama, proizvodeći od životinjske kože mnoštvo torbi, kao i drugih odevnih komada (na početku predstave čitamo deo Knjige Mojsijeve: „čoveka koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji”, kao da je savremeni čovek shvatio svoje gospodarstvo na potpuno suprotni način). O ljudima koji poseduju Prada torbu i o tome da li su njenim posedovanjem srećni ili nesrećni. O onima koji žude za tom istom torbom misleći da će biti lepši i uticajniji ukoliko je poseduju. I o onim drugim što se „snalaze”, muljaju, rade, traže status u društvu ili su na dnu njega. A svi oni, svi mi, činimo taj lažni sjaj luksuza vidiljivim ili nevidljivim.
Možemo ceo taj jedan sistem nazvati kapitalizmom – samo u ovom slučaju sistem koji ugnjetava, ali sa šljokicama i konfetama, kako bismo mogli lakše da mu služimo. Okrećemo mu leđa i zatvaramo oči – jer nije lako prihvatiti sebe u ovom društvu, ali pre svega ovo društvo, koje je deo nas samih.
Ovakva tematika u pozorištu u Srbiji nije obrađivana, bar ne na ovaj način, a sve ono što je celokupno predstavljeno te večeri samo još više nas smešta u kontekst tržišta u kom, osim odeće i skupocenih aksesoara, i duša, emocija i iskrenost – jesu na prodaju, po veoma niskoj ceni. Takoreći minimalnoj!
Foto: instagram/sveta.prada
