Zašto stalno pišeš o ratu, Darko?
Neke predstave biramo po glumcima, neke po rediteljima, a neke po piscima. Darko Cvijetić je jedan od onih pisaca koji vam postane omiljeni kao kada zaspite: polako, a onda odjednom. Dok govori, imate osećaj da u tom trenutku piše roman, i slušati ga kako govori uživo neverovatno je iskustvo. Miljenko Jergović je o njegovoj književnosti rekao da je to „hrabar i uzaludan trud da se razume drugog i da se ima srca za njegovu patnju.” Selvedin Avadić navodi: „Dok piše o smrti, Darko Cvijetić bori se za svaki život.” Nisam neko ko je dovoljno upoznat sa istorijsko-ratnim dešavanjima, kako na našim prostorima, tako i u svetu. Iskreno rečeno, što i nije za hvalu, niti me je zanimalo, niti me se ticalo, jer mi se činilo da su sve te strahote i nedaće bile predaleko od mog postojanja i da nisu vredne bavljenja njima. Zar je bitno ko je kome oduzeo život da bi sačuvao svoj? Život kao takav je svima podjednako vredan. Istrorija ne može da se ponavlja, ali nam govori da će nam se dešavati sve ono što se dešavalo ljudima koji su živeli davno pre nas, ukoliko iz te istorije nismo ništa naučili. Mada, postoje ljudi koji nam o tim temama govore kroz glas žrtava, i o neizmernoj količini ljudske patnje. E, to je važno i to me se tiče. Razmišljam o Cvijetiću, o tome šta je taj čovek doživeo i preživeo i koliko, uprkos svemu, u njemu ima ljubavi i topline. Čovek u narodu poznatiji kao čista emocija.
Sjedi i piši, Darko! Svijet se neće sam sazidati.
Pre godinu dana, na Sterijinom pozorju, gledala sam predstavu „Šindlerov lift”; isti tandem: Cvijetić – Mladenović. Ne volim čekanje, ali jedva sam čekala postavku romana „Što na podu spavaš”. Čini mi se, a mislim da je tako, da je za reditelja krucijalno da je kreativan i maštovit. Prvenstveno, posuditi se takvim draguljima od romana, precizno ih oblikovati i prevesti ih iz jednog jezika (književnog) u drugi (teatarski). Čitav autorski tim je sebi dao slobodu da se u prevođenju s literarnog na pozorišni jezik često udalji od teksta romana kako bi mu se približio. Likovi iz Cvijetićevog romana kroz viziju Kokana Mladenovića dobijaju priliku da progovore. I mrtvi i živi. Svako od junaka sazdan je munkovskim krikom i svi ti likovi govore horski, kao u grčkim tragedijama. Svi oni imaju atak na autora, imaju mu reći neke svoje istine, ljuti su, zahvalni su, sumnjajući u napisano dovode u sumnju samo svoje bitisanje, pokušavaju da prekroje prošlost i sele se u izmaštano. Pisac na sceni u ulozi pisca moraće da, poput Orfeja, siđe u sopstveni had, i kao krojač tih likova moraće da postane krotitelj i da se suoči sa mrtvima i živima, sa sopstvenim (o)sećanjima i košmarima. O tom nesvakidašnjem iskustvu, Cvijetić kaže: „Neobično je, i veliko, i strašno, i začudno biti na sceni onaj koji je napisao roman po kojem je Majstor Kokan Mladenović uradio predstavu. Biti sa sopstvenim likovima, probuđenima iz romanesknosti, razgovarati s njima koji su došli i iz mašte, i iz stvarnosti, smijati se, plakati, dodirivati ih… Nevjerojatno je i suludo iskustvo, kakvo samo teatar još može sazdati u svijetu iluzija koje proždiru dokumente…”
Ovim se putem odlazi. Ovim i dolazi. Ovim se putem ne vraća.
Koprodukcijom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Dramskog kazališta „Gavela” u Zagrebu, Narodnog pozorišta Sarajevo i MESS Sarajevo, svedoči se o tome koliko su ti projekti zapravo, ne samo važni, već i potrebni. Pogotovo narodima i kulturama zasnovanim na raspadu nekadašnje zemlje, koji se na ovaj način ponovo sastavljaju. Hoćemo li nakon svega shvatiti da su narodi na ovim prostorima do te mere povezani i prepleteni da je nemoguće naneti zlo drugome, a da istovremeno ne nanesete zlo i sebi, iliti: ne možete ubiti drugoga, a da ne ubijete i samog sebe. Mržnja ne može da otera mržnju. Samo ljubav to može da učini. I ko smo mi? Koji su naši, a koji njihovi? Ko je kriv? Večita i neiscrpna tema o kojoj će se tek pisati i o kojoj će buduće generacije, nebitno da li su uopšte deo te povijesti, pardon, istorije, čitati, govoriti i prepričavati. I neko će reći da nije bilo tako. Da je sve to samo plod mašte, fikcija, izmišljotina.
Tek sada na kraju vidim da nisam ništa napisala o predstavi. S jedne strane toliko toga bih želela da kažem, a sa druge strane toliko toga nemam da kažem. Kao kada sam nakon premijere zaćutala i zanemela pred piscem i samo upitala mogu li da ga zagrlim. I jedino o čemu sada razmišljam i pitam se je – da li volite da plačete u pozorištu? Da li generalno volite da plačete i da li ste spremni da izlijete svaku emociju koju posedujete da biste prodisali? Suze nisu okej, suze su veličanstvene. I možda ovo nije najsjajnija predstava koju ćete pogledati, više puta smo pričali o tome koliko je sve subjektivno. Ali, verujte mi da je ispunjena dužnost da priča bude ispričana. Priča je važna priči. Priča ostaje. I ne možeš, a da se i dalje ne pitaš – zašto? Odgovor se neće pojaviti ni nakon novosadskog rujna (septembra), sarajevskog listopada (oktobra), ni nakon zagrebačkog studenog (novembra).
Foto: Marija Erdelji
