Razmišljam o tome dok mi pogled slučajno luta po gledalištu i uočava upaljen telefon gospođe koja sedi ispred mene. Na guglu kuca ime Dragan Mićanović, a zatim čita vesti koje joj prve izlaze, među njima je i vest Čiji je muž Dragan Mićanović. Tu staje, gasi ekran i spušta telefon na torbu koja joj se nalazi na krilu. Sigurno će još koji put upaliti ekran, možda pročitati i vest. Mislim da ovu radnju ne bih primetila u klasičnim okolnostima, već bi mi samo smetao upaljen ekran koji bješti u mraku gledališta.
Prisustvujem izvođenju predstave „Narodni poslanik”, u režiji Vita Taufera. Rekla bih da se njegovo ime ponovo u ovom pozorištu nalazi usled stare slave, svi pamte i dalje gledaju „Edipa”, pa svakako ta predstava ima epitet najpopularnije. Nisam je gledala i ne mogu da komentarišem. Veliki naslov (ako naslovi mogu da budu veliki?) postavlja se na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ta vest odjeknula je od samih proba. U glavnoj ulozi Jevrema je Dragan Mićanović, a njegovu ženu Pavku igra Sloboda Mićalović. Prodato? Kod publike svakako jeste. Ne zameram publici na tome, ovaj narodski rečeno važan tekst, treba pogledati u različitim izvedbama i intrepretacijama, pa i u ovom pozorištu, sa velikim imenima u postavci.
Vito ovu predstavu postavlja klasično, bez ikakvih inovacija i preterivanja u rediteljskim rešenjima, kao i bez pokušaja da ponudi suštinski novo čitanje dela. Posmatramo jedan moderno opremljen stan Jevrema Prokića i sve radnje se zapravo dešavaju u dnevnoj sobi, salonu za prijem gostiju. Radnja otpočinje monotono, ulaskom Pavke, koja posle iscrpljujuće kupovine seda na dvosed i divi se novim cipelama. Dramu ćemo naizgled posmatrati u potpuno savremenom kontekstu. Problem je što taj savremen kontekst često skrene pogrešnim putem, a ovde se ogleda u tome da smo dobili podcrtavanje savremene politike na relaciji vlast–opozicija. Neko bi sigurno rekao – šta bi i očekivali, gledamo Narodnog poslanika. Te opšte opaske i situacije, kao i komične scene, najviše su i razgalile publiku. Nizali su se aplauzi na imitacije političara i već poznatih situacija. Problem je što su u slučaju ove predstave one izgledale jeftino, ako od predstave tražimo barem malo umetničkih vrednosti. Više se sve pretvorilo u šalu – zabavu. Komediju pitku i razdraganu za one koji od pozorišta traže samo to i ništa više. Možda bi i bilo dobro da je sve ostalo na komičnom nivou, međutim, pred nama su se nizali karikaturni likovi koje su glumci tumačili neprirodno i nezgrapno. Umesto da nas uvuku u svoju priču i navedu nas da im poverujemo, ostali su prema nama distancirani, a njihovi dijalozi nisu doneli ništa novo – tek potvrdu onog što svi već znamo: ovde se politika nikada ne menja i sve je isto. Posmatrajući jedan uigran ansambl, s pravom se očekivalo više od same umetničke igre, snažnija scenska simbioza i onaj polet koji samo glumci mogu da prenesu publici. U takvom izvođenju, ipak se najviše istakla Nataša Ninković u ulozi Spirinice. Delovalo je kao da joj je uloga prirodno legla, izvela ju je nametljivo, ali sasvim onoliko koliko je potrebno.
Od glasne najave došlo je do jedne prosečne predstave koja je mogla da se izvede bilo gde. Publika je vešto kucala poruke, u monotonijim scenama dugog razgovora gledala je u ekrane svojih telefona, pričalo se između prelaznih scena i naravno zazvonio je pokoji telefon. Ipak, na kraju predstave sve je grmelo od aplauza, sluteći da je publika bila oduševljena. A šta zapravo proizvodi tu oduševljenost? Prosečne repertoarske predstave kojih ima previše? Komedija svedena na jednostavnost? Ili poznata imena u podeli, koja nesumnjivo privlače publiku i zaista nemam ništa protiv toga. Možda je baš zbog toga neko po prvi put došao u pozorište. Ostaje samo nada da takav susret, u širem pozorišnom kontekstu, neće ostati jedino merilo umetničkog doživljaja.
Ova predstava će, sasvim sigurno, imati dug scenski život, pre svega zahvaljujući publici i tematici kojom se bavi. Publiku pritom ne želim da okrivljujem, jer joj često nije ponuđen veliki izbor. U moru pomešanih utisaka, činilo mi se da bi, kada bi se stvari postavile jasnije, barem u okviru ove predstave, ona mogla da krene jednim od dva puta: ili ka krajnjem apsurdu, uz potpunu karikaturalnost likova, ili ka ozbiljnijem tonu koji bi dublje razradio teme koje ovo delo otvara. Međutim, ostala je zarobljena u svojevrsnoj tranziciji između ta dva pristupa, što joj je dalo izvestan osećaj prosečnosti u posmatranju predstave kao umetničkog dela, a zatim i svega onoga što ona sa sobom nosi. Na kraju, ne moraju sve predstave da budu „dobre” niti da proizvode isključivo pozitivne emocije, neke su tu da nas pomere, uznemire ili podstaknu na drugačiji pogled razmišljanja. Sve je bolje od ravnodušnosti.
Foto: Jovo Marjanović
