„Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.“ Svi ljudi su jednaki, ali neki su jednakiji od drugih.
Publika je u gledalištu, svi smo se smestili i čekamo početak predstave. Odjednom nastaje potpuna tišina koju (u daljini van zidova pozorišta) prekida poneki zvuk automobila i tramvaja. Svi su utihnuli. Samo se gledamo, ne znajući da li je predstava već počela i da li smo mi deo njene izvedbe. Ipak, gasi se svetlo. Na scenu stupa devet plesača koji pokretima oslikavaju priču o životinjskoj farmi. Onoj poznatoj, Orvelovoj, pretočenu u plesnu predstavu u kojoj će glavne likovi biti ovce i svinje.
Plesači nam, ujednačenim pokretima, oponašajući na trenutke narav žvotinja, donose priču o borbi pojedinca u zadatom sistemu. Svaka lična priča u ovoj predstavi postaje kolektivna. Uvek je tu onaj nadređeni koji podčinjava i izrabljuje druge i onaj koji sve to trpi.
Veštim koreografskim izrazom, Miloš Isailović, ovoj predstavi daje dramski izraz, a likove predstavlja u vidu pokreta. Devet plesača (Ana Ignjatović Zagorac, Ivana Savić Jaćić, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Staša Ivanović, Nea Janković i Maša Anić) progovoriće kroz ples o društvu u kom uvek postoje oni koji su jednakiji o drugih.
Unutar prostora koji posmatramo iz trenutka u trenutak nicaće štala, okovana letvama i daskama – simbolično je grade svi likovi kako bi se u nju na kraju i zatvorili. Na tim letvama visiće oni koji se odupiru nadređenom i oni koji traže beg među tim granicama. Ta postavljena barijera može se tumačiti kao društvena norma – koliko god nam se propagirale priče o slobodi, svi naši okviri u ovom društvu (ali i u svakom dosadašnjem društvu) dosežu samo do određenih granica. Bile one velike ili male. Vidne ili prividne. Scenografija, pored pomenute štale koja zauzima središnji deo scene, dopunjena je koritom u koji se tokom trajanja predstave doliva voda, a životinje napajaju, bivaju mučene i davljene.
Predstava obiluje svetlosnim efektima koje je radio Aleksandar Jaćić i oni joj daju specifičnu atmosferu. Igra senki prisutna je u toku nekoliko plesnih izvedbi, dok je najupečatljiviji deo onaj u kom nadređeni jednu podređenu prati uz stopu svetlosnim reflektorom. U tom trenutku osećamo svaki njen pokret tela i kao da kroz filmsku kameru pratimo onaj deo koji svetlo obasjava. Drugi segment predstave svakako je muzika koju je radila Irena Popović Dragović. Muzika se konceptualno savršeno uklopila u ambijent. U nekim trenucima ona je prekinuta zvucima svitaca, crvčaka, ćuka koji bde u tamnoj noći, ali i drugih domaćih životinja. Ta atmosferičnost muzike i zvukova odaje utisak seoskog domaćinstva, prvo tokom letnjeg dana, a zatim tokom vedre letnje noći.
Prisutnost pomenutih igrača koji besprekorno izvode pokrete uvodi nas u karaktere i osobenosti svakog lika na sceni. Ukazuje nam se njihova borba, izdržljivost, i naivnost. Postavlja se i pitanje: da li ono što gledamo predstavlja borbu za slobodu, život i ljubav ili je vera jedino ono što nam preostaje? Vera da borba u današnjem društvu može da se izdejstvuje.
Ova predstva svojom jedinstvenom energijom unosi nas u jedan svet kom pripadamo, u kom se borimo ili odustajemo. Sve vreme osećamo ritam plesača i njihov otkucaj srca. Nosi nas njihov zajednički izraz i ne odupiramo mu se. Samo se prepuštamo.
Okovani među letvama i daskama, u štali, na bilo kojoj farmi, zatočenici će glavama udarati o njene rubove, željni da izađu, ali neko ipak stoji izvan njihovog prostora, u odelu, i tiho ih posmatra.
Da li su to čovek i životinje?
Ili životinja i druge životinje.
Ili su to čovek i drugi ljudi?
Gasi se svetlo, odmah sledi snažan aplauz i povici. I to traje... Publika oduševljeno pozdravlja umetnike. U sebi osećam nalet energije i lepotu koju može samo da mi proizvede igranje savremenog plesa. U sebi razmišljam koliko je mnogo učinjeno ovom predstavom. Umetnost i pozorište se bude.
Zatim izlazimo iz Bitef teatra...
Gledali smo premijeru plesne predstave „Životinjska farma” nastalu u produkciji Bitef dens kompanije, koju ponovo možete gledati u sredu, 19. oktobra. Ovo je predstava koja progovara drugačijim jezikom, jednostavnim i razumljivim, bez obzira na to da li volite ili ne volite savremene plesne predstave.
Ukoliko se odlučite da je pogledate shvatićete šta znači kad pokreti progovore umesto reči, a reči postanu suvišne.
Foto: Slavica Dolašević
