Kad igra postane više od igre onda je to jedna pozorišna zavrzlama koja se raspetljava tako što od početka pratimo Malenu (Ljiljana Slović), namlađeg člana ove igre. Da bismo se dovoljno zaigrali tu su i njeni mama i tata (Milica Janketić i Vladan Milić), a onda kako bismo začinili ostatak radnje, dobijamo razne likove koji čine običan život jedne tinejdžerke, a izvode ih Vučić Perović, Katarina Marković, Uroš Jovčić i Teodora Ristovski.
Pa hajde da malo otkrijemo o čemu je ovde zapravo reč, šta to stoji iza tako jednostavnog naslova. Malenini roditelji su razvedeni, a sve počinje jednom roditeljskom raspravom u kojoj, gle baš čuda, se radi o njoj – jer kako to biva sve joj je u životu učinjeno i podareno, a ona im vraća baš kako oni nisu hteli. A kako im vraća? Isprva i nije toliko razjašnjeno, osim što je ona malo drugačiji tinejdžer, koji će više ćutati nego govoriti, a kad progovori onda je obično ne razumeju, jer nju okupiraju „teške teme”, o ekologiji, pa i o zločinima, zlostavljanjima, o kojim čita i primećuje ih. U celoj zbrci koja nastaje u toku te rasprave, ona i nema pravo na reč. Zatim kreće niz situacija u kojim Malena treba da se ugleda na svoje „primerene” uzore i shvati šta život znači i kako je on „jednostavan”.
I tad otpočinje igra iliti niz komičnih scena koje izvode stariji uobličenih glumačkim nadmetanjem i prepuštanjem ka situacijama koje izvrću svaku priču naopačke. Njena majka na primer traži najboljeg izabranika u atmosferi koja izgleda više kao razgovor za posao. Drugi likovi će joj pričati razne situacije koje prikazuju kako su upoznali svoje partnere i krenuli putem ljubavnih veza. Jedna scena je posvećena porodičnom ručku u kojoj ona vidi reakciju babe i dede na mamine izabranike koje dovodi na upoznavanje. Naravno da bi se jaz među generacijama osetio još više sledi i priča o „boljim” vremenima. I kad se sve to spoji ne znamo šta je igra, a šta poigravanje, glumci zabavljaju našu pažnju, stvaraju razdragane i nestašne scene u kojim publika ne ostaje ravnodušna. Uroš Jovčić i Vučić Perović otvaraju širok spektar likova kojim daju šarm i punoću, oni su komični, vešto menjaju svoje karaktere, poigravaju se sa govorom, gestikulacijom i pokretima. Na sceni u svojim ulogama pariraju im Katarina Marković i Teodora Ristovski. Nešto suzdržaniji su Milica Janketić i Vladimir Milić verovatno zbog ozbiljnosti i težine uloga koje nose.
Rediteljski ovo je, ako se vratimo na početak, jedna prava „petljanija”, koja se postepeno razmršava u pitku i dopadljivu komediju. Ipak, ispod svih tih smešnih scena krije se i važna tema - pitanje o položaju mladosti kroz lik Malene. Mladost postavljena u sadašnji trenutak, nikako dobar za jednog mladog čoveka koji tek treba sebi da utaba put u svetu koji ne obećava mnogo, a traži previše. Mladost ipak na kraju ove predstave dobija pravo na reč.
Možda je upravo i taj krajnji segment predstave mogao biti razrađeniji i slojevitiji, zbog teme koja dolazi u prvi plan, ili jednostavno nije bilo potrebe prelaziti iz komedije u puku stvarnost. Zaključak je da možda ne moramo uvek da tražimo zamerke, pogotovo kad publika oberučke prihvati ono što joj je sa scene dato.
Igra, ma koliko delovala jednostavno, često prevazilazi sama sebe. Ako zaboravimo da se igramo ostaje nam svakodnevnica - dosadna, suvoparna i preozbiljna - sačinjena od previše stvarnosti koja nimalo nije prijatna. U „Buhi” igra se uvek nastavlja, a glumci će još dugo igrati i pred nama kreirati nestvarne, upečatljive i poletne likove, koji se nikad ne zaboravljaju.
Foto: Pozorište Boško Buha/promo
