Ko su ti ljudi na sceni, koje gledamo, kojim verujemo, često poklanjajući deo sebe, bez zadrške? Oni sa čijim likovima se povezujemo, a da ni ne pomislimo da smo mi oni sami. Ogoljeni mi u pozorišnom mraku ustremljenih pogleda ka sceni tražimo se, ušuškavamo u tišini gledališta. Prepuštamo se onima koje gledamo na sceni, koje slušamo i pratimo, da nas zaustave u pozorišnom vremenu. Zauzimamo svoja sedišta, čekamo da se ugasi svetlo i da predstava počne. Čak i kad nas razočara, mi se pozorištu vraćamo. Tražimo u njemu onaj delić iskre koji uvek blješti ili u očima glumaca, ili na sceni na nekom jedva vidljivom mestu, ili u rečima, pokretu, tišini, a počesto u nama samima, a to nekad ne umemo da prepoznamo.
I možda baš zbog tih glumaca, koji jednu predstavu zajedno sa publikom, drže živu na sceni mesecima, godinama, pa čak i decenijama, biramo šta ćemo gledati i čemu ćemo se prepustiti. Često se zbog toga vraćamo klasičnim dramama, iznova gledamo već poznate priče i još poznatije likove. Zbog toga „Putujuće pozorište Šopalović”, Ljubomira Simovića, toliko je puta postavljano u raznim pozorištima, i iznova budilo je kod publike neku želju da to delo ne prestaje u pozorištu. Jugoslovensko dramsko pozorište ima ga na svom repertoaru nepune četiri godine, postavljeno na scenu u režiji Jagoša Markovića. Mnoštvo scenografskih detalja, kiša kao simbolika Jagoševe režije, sliva se na scenu i donosi i spira jedno vreme, i pretače se u sva druga vremena. I večito postavlja pitanje da li je svako (ne) vreme pogodno za pozorište? Da li nas je ono u održalo u svom opstajanju i onda kad za njega nije bilo vreme. Pregrmelo sve što su istorijski tokovi doneli i istrajalo zbog ljudi koji su mu verovali i koji ga žive.
Ova predstava, pored onih poznatih, otkrila je nova pozorišna imena koja ćemo zasigurno pamtiti i sve češće gledati. Donela je te čuvene Šopaloviće, ratno Užice, Vasilija, Jelisavetu, Sofiju, Filipa, Blagoja i Ginu, i sve druge, zajedno sa Simkom, kojoj ponajviše verujemo i čiji lik Sanja Marković prepušta u ruke publici… I možda ova predstava nije po mnogo čemu specifična ili da odudara od svih onih koje se igraju, ali ona pripada publici. I zar to nije najvažnije?
I pred sam kraj, kad već znamo da će se spustiti zavesa, jer nas Simka svojim suznim očima, ali kroz blag osmeh, gleda, nailaze reči Mire Stupice, koja je svoj pozorišni život podarila Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i taj trenutak postaje deo ode jugoslovenskom pozorištu i onima koji su ga stvarali, i onima koji su ga nasledili:
„Mi smo glumci. Mi igramo u pozorištu. Pozorište to je jedna velika svečana dvorana, i na kraju nje pozorinica. I uveče, kad se u gradu sve zatvori, umiri, ljudi dolaze da sede u redovima, jedan iza drugoga i posmatraju. Posmatraju ljude oko sebe, razgovaraju sa prijateljima, posmatraju ukrase u sali, nabore na zavesama, a kad se ona digne ono što se tamo događa kao da je neka istina. To liči na snove koje sanjamo kad spavamo, zato valjda ljudi odlaze noću u pozorište. Gledam ih, a dvorana se pretvara u muk, ja gledam stotine belih lica poređanih do tavanice. U našem ličnom životu ništa se ne događa odjedanput, sve do kraja, jer život traži trajanje. I isplati se otići u pozorište i videti nešto što u roku od dva sata pred tobom počinje, traje i završava se. Gleda čovek tako iz publike samog sebe i svoju sudbinu na pozornici i plače ili se smeje i duboko o tome razmišlja. A gledam ih i ja i osećam kako im cela pripadam svima. Oni slušaju šta govorim, oni osećaju što osećam, oni misle što ja mislim. I ja ulazim polako u vašu dušu, kao u svoju kuću. Pozorište, to je jedna lepa, svečana dvorana, puna publike, na kraju nje pozornica, i usred nje glumci!”
I na istoj toj sceni, zajedno sa Mirom, najvažnije uloge ostvarila je i Marija Crnobori, čitajući njene zapise o glumi, shvatila sam koliko je posvećeno prilazila svojim likovima, procesu stvaranja predstave, i ostavila nama, kao publici, ali i onima koji u pozorištu stvaraju, priče zbog kojih pozorište može postati večno, kako je tokom svog života ona verovala da jeste.
„Vjerujući u čaroliju glumačkih riječi izgovaram ih sa pozornice kao nešto svoje najvlastitije. Gluma je prosijana suština života koju možemo da vidimo samo u pozorištu. Postoji bezbroj mnogo priča o pozorištu i za pozorište, a i biće ih sve dotle dok nam taj beskraj da živjeti, jer je pozorište život, a u njemu čovjek, mali, sićušni, svemoćni čovjek, koji bez iluzija teško živi. I naši pozorišni pisci, glumci, svi ostali stvaraoci pozorišnih predstava uključuju se svojim zrncem vječnosti, jer pozorište je vječno.”
I zašto onda pozorište? Postavljamo sebi ponekad pitanje da li ono ima isti smisao kao i nekad? Da li se gubi ta nit između publike i glumaca? Ili možda o tome ni ne treba da razmišljamo kad kročimo u pozorišnu salu, a predstava otpočinje. I baš zbog jedne ovakve predstave publika je osetila onu iskru pozorišta, izašla iz gledališta noseći u sebi uspomene i toplinu, a završena je rečima jedne gledateljke „Za mene ovo je pravo pozorište. I ništa više nam ne treba”.
Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište
