Korporacijski sistem nije ništa drugo već kapitalistički primer kako posao usmerava pojedinca, zatim i grupaciju, prema ostvaranju profita - osnovi jedinice i građe svakog preduzeća. Mada preduzeće više ima socijalistički prizvuk. Kada korporacija ima raširene ruke u našoj državi i trenutnom sistemu, onda dobijamo najuvrnutiji oblik kapitalizma na delu. Mizerne plate i često još mizerniji uslovi rada dovode zaposlenog na puko preživljavanje, jer plate ne mogu da nadomeste sve naše potrebe (ili su one prevelike iz ugla kapitaliste?) te povišica ili bonus uvek su šlag na kapitalističkoj torti. Tako se dobija odanost radnika ili njegov osećaj sigurnosti barem na trenutak, jer vidi sebe korisnim, a zatim mu se pruža mogućnost za zadovoljenjem (najbazičnijih) potreba.
Upravo o tome govori predstava „Korporativna bajka”, koja je nastala po motivima filma braće Darden, a u režiji Veljka Mićunovića, a premijerno je odigrana u subotu u Ateljeu 212. U središtu priče je Sandra koja dobija otkaz zbog umornog glasa i gubitka entuzijazma u komunikaciji sa klijentima. A svako ko radi u call centru ne bi smeo da ima takve propuste, glas mora da bude razdragan i ljubazan u korist klijenta. BRN je firma u kojoj je Sandra (Jovana Gavrilović) radila i na nagovor muža (Filip Hajduković) odlazi kod kolega koji su na demokratski način glasali i odlučili da je baš ona ta koja treba da dobije otkaz. Vraća se kako bi pokušala da ih ubedi da promene odluku i omoguće joj povratak u firmu.
U ovim scenama zapravo se otvara čitav spektar drušvenih poniranja. Ovde vidimo njene kolege u privatnim izdanjima, van skučenih prostora rada, upletene u sopstvene strahove, oblikovani razdorima u porodici, umorom i istrošenošću, sa osećajem letargije i nezainteresovanosti zbog brzog i iscrpljujućeg života. Tu su likovi koji nemaju ime već simboliku iščitanu kroz metaforu: Uplašena (Natalija Stepanović), Egzistencija (Hana Selimović), Korporativni (Dejan Dedić), Agresivan (Uroš Jakovljević), Ogorčena (Milica Stefanović) i Zaboravljena (Ljiljana Dragutinović). Svako od njih zapravo, manje ili više, u sebi nosi isti kod propisan korporacijskim sistemom - biti mali čovek u megalomanskoj mašineriji. Osim šefa (Bojan Žirović) koji ovde ima više funkciju naratora, rezervisanog, jednakim tonom obraćanja uvodi nas u priču i dovodi zaključke.
Sandra je taj mali čovek izgubljen u međuprostoru posla i porodice, zarade i njenog gubitka. Ona je sitan, samleven čovek, koji iako je ponižen ne dozvoljava sebi da potone još dublje, premda nagoveštaji tog pada su sve vreme prisutni. Kroz njen lik osećamo dozu naivnosti, ali ponajviše tračak svetlosti (a zar nije to ono što tražimo u pozorištu?). Sandra nam se polako otvara, uprtim pogledom posmatra publiku i traži među nama one koji bi isto učinili kao i ona, kada moralne vrednosti postanu važnije od opstanka na poslu. Publika se srasta sa tom pričom, Jovani Gavrilović snažno veruje, klima glavom i uzvraća joj taj pogled traženja i prepoznavanja. Svi smo mi deo tog sistema i svakodnevno se suočavamo sa izazovima koji od nas traže odricanja. Situacija je jedna, ostati ljudsko biće ili postati deo bezosećajne mase.
Ova predstava donosi nam priču o ćutanju i kakve posledice ono nosi. Ćutanje u porodičnim, prijateljskim ili partnerskim odnosima. Ćutanju pred nepravdom u autobusu, na ulici ili marketu. Ćutanja onda kada kolega nepravedno dobije otkaz ili kada se prema njemu ne postupa kao prema čoveku, već kao mašineriji koja je tu isključivo da proizvodi profit, a ne emocije.
Ćutanje nije bajka. U kapitalističkom sistemu bajke ne postoje, čak ni u mašti. Srećan kraj se teško može naslustiti, osim ako sebi ne dozvolimo da zakoračimo dalje od mogućeg, a to jedino izgleda možemo u pozorištu, sa glumcima koji stoje ispred nas i svima koji to veče dele gledalište sa nama. Zajednica ljudi okrenuta ka istom cilju može da nedostižno ostavi kao deo prošlosti, a ćutanja da se odrekne, jer njegovim delovanjem ništa se ne postiže, ono samo raste u nama, dok nas ne pretvori u odjek sopstvene ili drušvene nepravde.
Foto: Boško Đorđević
