Premijere, premijere, premijere! Koliko ih samo volimo, koliko im se samo radujemo, koliko ih silno i nestrpljivo iščekujemo. Pogotovo glumci. Oni jedva čekaju da to prođe. I bi preksinoć premijera, „Tesla, izumetnik”, u Srpskom narodnom pozorištu, kao koprodukcija istoimenog pozorišta i Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Mnogo buke oko nečega? Ne znam, nisam sigurna. Mislite da niste dovoljno upoznati sa životom jednog od najvećih umova 20. veka? Ne brinite, niste jedini i autorka ovih redova ne poseduje neko zavidno predznanje, a verujem da mnogo toga nikada nećemo saznati o tom neistraženom izumetniku.
Predstava je inspirisana romanom „Tesla, portret među maskama”, Vladimira Pištala, ali nije dramatizacija romana. Dakle, reditelj Nebojša Bradić je napisao novu dramu, nastalu po motivima ovog dela, da ne dođe do zabune. Nije biografska rekonstrukcija jednog života, kako navodi autorska ekipa, već priča koja se uspostavlja kao paradigma slike savremenog sveta. Nema tu nekog sadržaja, samo naznake neke narativne linije. U njoj glavni događaj predstavlja Vardenklif, kula za bežični prenos signala, Teslin neostvareni projekat. Tu su i ljudi koji su voljni (ili ipak ne?) da investiraju u njegove genijalne ideje i izume. Nade čovečanstva bile su zasnovane na otkrićima, na prosperitetu i to stvaralaštvo tretiralo se na osnovu tržišnih principa. Sudar interesa krupnog kapitala i finansijske dobiti sa genijalnošću, idejama, vizionarstvom u vremenu gde materijalizam odnosi potpunu prevagu nad duhovnošću, znanjem i kreativnošću. Tu su i elementi siromaštva, ratova, gladi, otuđenosti, svega po malo, sve ono što korespondira sa današnjicom u kojoj nije sve tako crno, ponešto je još crnje.
Uvodi se i ideja Teslinog pozorišta, pojam teatra ovde se javlja u smislu da se Teslina dostignuća od strane njegovih kritičara doživljavaju kao izmišljotine, budalaštine i ne uzimaju se zdravo za gotovo. Dopada vam se moje pozorište? Uđite onda u njega. Na kraju pozorišta se nalazi spasenje, a do spasenja je dug put, a života se treba pribojavati jer na kraju života spasenja nema. Ja sam često igrao đavola, uvek korak ispred đavola. Đavo me ne dodiruje i ne iznenađuje – dođite u naše pozorište.
Marko Marković, njemu zbilja leže te kapitalne uloge. Ima nečeg dostojanstvenog i veličanstvenog u tom stavu i držanju i besprekornom scenskom govoru. Poseduje odmerenu dozu teatralnosti i pritom fizički nedoljivo podseća na onog čiku sa novčanice od 100 dinara. Milan Kovačević igra Džona Pierponta Morgana - koji je finansijer, div kapitala, gladan za novcem i profitom. Kako ga gledam iz predstave u predstavu, prilično mi se dopada ta prirodnost i to kako se stopi sa svakom ulogom koju igra. Tu je i lik Katarine Džonson, koju tumači Sanja Ristić Krajnov. Tesla je bio zaljubljen u ženu njegovog prijatelja, ali mi tu zaljubljenost ne možemo baš najbolje da uočimo na sceni, nazire se u jednom momentu kada njih dvoje sede na plaži. Kako češće posmatram neke glumce, čini mi se da su mi svuda isti i počinjem da ih posmatram kao njih same, a ne kao te likove. Jugoslav Krajnov igra Stenforda Vajta, američkog arhitektu, i ono što mi je zanimljivo u odnosu njega i glumice Evelin Nezbit (Mina Pavlica) jeste da je taj odnos prikazan kako ona želi da napusti svog verenika jer voli Stenforda, a negde sam pročitala da je ona bila silovana od strane tog lika poznatog po zavođenju devojčica i koji biva ubijen iz ljubomore. Dokaz da ne postoje male uloge jeste Peđa Marjanović. Kao Stevan izazivao je osmehe u publici, mada iskreno ništa nije smešno u siromašnom i gladnom dečaku, beskućniku koji se pod silom prinude kupa da bi dobio parče torte. Uživali smo u toj maestralnoj glumi.
Tu su i naučnici, bankari, zlatne devojke i momci, policajci, plesačice, konobari – svi oni imaju nekoliko koreografija, lepe i šarene kostime. Trenutak koji bih možda posebno izdvojila i koji je, čini mi se, delovao najemotivnije, jeste sahrana Teslinog brata, koja je ostavila veliki utisak na njega jer je imao strašan strah od svetlosti. Taj momenat predstave prožet je tačnim i svedenim koracima, poigravanjem svetla i muzičkih efekata munje i gromova. Što se tiče same muzika koju je komponovala Aleksandra Vrebalov, u nekim delovima je naglo nadolazila, ali je uopšteno modernizovana, prijemčiva i fino se stapa sa vizuelnim identitetom. Valjalo bi nešto reći i o scenografiji Miodraga Tabačkog – elegantno belo platno pokriva visoke stepenice preko kojih akteri prolaze destinacije, godine, vreme. Tu je i sve vreme mali mesec u uglu pozornice i veći mesec koji se spušta po potrebi i emituje određene snimke. Sve u svemu, vizuelno okej.
Svetlost je muzika. Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata. Hiljadu munja je koncert. Nebo je visoko, čovek je mali. Umetnost je večna. Reditelj predstave kaže: „Umetničko preispitivanje je danas više nego ikada potrebno kao kompas koji ne dozvoljava da čovečanstvo nestane u praznom bespuću koje je ishod nezasite pohlepe.” Lepo rečeno. I samo da razjasnimo, ovde na kraju, ovaj tekst je napisan iz ugla publike. Mislim da su pozorišne predstave jedna subjektivna stvar koliko god se trudili da „objektivno” sagledamo sliku. Ili ona dobra stara floskula da o ukusima ne treba raspravljati. Ali mnogi, kuražni i odvažni, daju sebi za pravo da komentarišu da li je nešto dobro ili nije. Kritikuju na osnovu činjenica koje su jedino njima poznate. Ali hajde samo da uzmemo jednu stvar u obzir - ljudi koji su radili na toj predstavi pošli su od neke ideje, neke zamisli, ulagali svoj trud i vreme, posvetili su se i verovali i zar to nije već nešto više od samog produkta? Pada klapna, al’ svejedno podiže se zavesa.
Foto: Srđan Doroški
