Subota uveče, 20. februar 2021. godine.
U mraku pred sam početak predstave čujemo upozorenje da ugasimo telefone, držimo distancu i nosimo maske. Već nam je poznat taj trenutak – nažalost, prelazi u naviku. Gledalište je puno onoliko koliko dozvoljavaju uslovi. Početak predstave obeležava aplauz, zatim sledi glumačko izvođenje pesme na nemačkom jeziku, na kom je napisano i samo delo „Kišne kapi na vrelom kamenju”. Upravo prisustvujemo premijernom izvođenju ove predstave u režiji Juga Đorđevića, nastale u saradnji sa dramaturškinjom Tijanom Grumić.
Početne scene donose nam utisak da će se pred nama odigrati posve drugačija predstava od onog standardnog koncepta, na koji smo svi navikli. Ovu dramu napisao je Rajner Verner Fasbinder, a ona govori o vezi dva muškarca (Franca i Leopolda Bluma) koja je nastala iz jednog neobičnog susreta, a potom prešla u ljubav, kako god je definisali. Na okončavanju te veze pojavljuju se dve žene (Vera i Ana) sa kojima su isti ti muškarci bili u paralelnim vezama. Priču pratimo kroz audiciju predstave, kroz koju je prikazano igranje drame u sudaru likova koji su u trenutku stvaraoci predstave (reditelj, asistentkinja, glumci na audiciji), a u drugom oni su akteri te iste predstave. Ta dva aspekta posmatranja predstave postaju uzajamno povezana, tako da glumačka igra vodi publiku do onog trenutka kada njihovo stapanje postaje jedno. To stapanje je na sceni tečno i uigrano, tako da se na trenutak zaboravlja šta je stvarnost, a šta sama igra. Koristeći mikrofone, upaljena svetla u sali (prilikom čega se briše razdvojenost publike od glumaca), kao i scenografije koja se menja prateći tok predstave, a konačni oblik dobija na kraju, razbija se scenska iluzija. Predstavu prate i pojedinačna iskakanja, između igrajućih činova, Ljubinke Klarić, u ulozi asistentkinje na audiciji, i Vere u drugom delu igranja, koja vešto komunicira sa publikom ostavljajući utisak suptilnosti. Pavle Pekić i Aleksandar Vučković prepliću se u scenama i grade predstavu kroz uigrano menjanje uloga. Vešto glumačko baratanje Vučkovića ostavlja utisak mladalačke smelosti i britkosti. Anu, mladu devojku koju u predstavi igra Iva Ilinčić, a koja odiše naivnošću i entuzijazmom, upoznajemo pred sam kraj.
Uzajamna, kolektivna igra, koja ne prestaje nijednog momenta na sceni (niti van nje), upotpunjena je i svetlosnim efektima, koji prate trenutke koji se odvijaju – od potpunog mraka, preko snopova svetlosti koji padaju u trenutku Francovog sna, odakle sve u predstavi počinje da se otvara, do potpune obasjanosti publike, kad se stiče utisak da je i ona deo režije.
Ono što predstava nosi u sebi jeste krug obmana koje ne prestaju da se nižu i da prelaze iz likova u likove. Petar, u ulozi Leopolda Bluma, dočarava „vodiča” manipulacije bezosećajnim baratanjem emocijama navodeći pojedince da „pređu na onu drugu stranu” morala. Kroz predstavu se govori o seksualnoj, ali i emotivnoj i ljudskoj manipulaciji, prisutnoj u različitim svakodnevnim trenucima u kojima se likovi nalaze. Likovi u tim trenucima plivaju po površini obmana ne shvatajući da su ujedno i deo njih. S druge strane, manipulacija se posmatra i kroz vizuru položaja glumaca, gde Petar, u ulozi reditelja, takođe predstavlja „vodiča” koji utiče na sve aspekte stvaranja jedne predstave, bili oni prihvatljivi ili ne. Glumci su oni koji predstavljaju ljudske duše na sceni i svojim izraženim delovanjem ipak u sebi otvaraju polje nesigurnosti i straha. Ova predstava ne postavlja pitanja, već traži od gledaoca da razmišlja, da kopa po dubinama kroz koje može da otkriva i sagledava sebe i svoju okolinu, da razume onaj trenutak kad treba reći „ne” i okrenuti leđa svim manipulacijama koje nas okružuju. Određenim prenaglašenim zvukovima koji simuliraju seksualni odnos nadjačavaju se reči koje se izgovaraju na sceni i koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u postojanom trenutku kako bi raskrinkale mistifikacije koje živimo i koristimo.
Scenografija tokom trajanja predstave nije potpuno definisana, već tek na samom kraju dobija svoj konačni izgled – izgled dnevne sobe u kojoj je nameštaj minijaturne veličine, a čovek onakav kakav jeste stapa se uz njega i biva postavljen u skučen okvir baš u trenutku kada se četiri ljubavnika, u potpunom raskolu, nađu u istom prostoru, deleći isti vazduh, ali ne i htenja. Šta će doneti zajednički susret i kako će predstava na sceni biti izrežirana do kraja unosi nemir u posmatrača, ali i postavlja pitanje „Da li će se stvarno ovako završiti?”.
Dobro postavljena režija Juga Đorđevića ogleda se u lakom uplitanju umetničke igre u brojne zaplete, u spajanju scena koje nisu deo drame i njihovom postavljanju pred publiku. Na taj način se budi zajedništvo u stvaranju, a od monotonije koja se oseća u pojedinim trenucima Đorđević kida deliće i vraća na scenu energiju igranja.
Ova predstava je donela osveženje, igru i slobodu umetnika koji su je stvarali, jer pojedine scene iskaču iz uskih, skučenih normalnosti i prelaze na viši nivo razumevanja. Predstavlja osveženje i iz razloga što je jedna od retkih premijera koja se odigrala u februaru, ako imamo u vidu beogradska pozorišta.
Foto: Dragana Udovičić
