Sa Bakti i Grgurom našli smo se u restoranu Polet, iščekujući kišu, za jednim stolom, ispod lipe, pokrivenim kariranim stolnjakom. Možda ova informacija deluje kao da nije važna, ali to je upravo ono što će od ovog razgovora stvoriti mesto susreta. Grgura smo „uhvatili” u žurbi između proba, jer kako saznajemo sprema nešto novo.
Povod ovom razgovoru bila je nedavno objavljena knjiga „Izbor iz savremene makedonske poezije”, koju je priredila i uredila Bakti. U okviru ovog projekta, nastao je i poetični video esej posvećen makedonskim pesnicima koji su se našli u knjizi i gradu Skoplju.
Odakle je potekla ideja da se izrodi ova knjiga, Bakti će nam otkriti nešto kasnije. A razmena ideja i novih priča sa ovo dvoje umetnika otišla je dalje od prvobitnog povoda, u daljine gde se spajaju umetnost, pozorište, poezija i sloboda.
Šta je to što čini umetnost lakom ili teškom?
Bakti: Istina.
Grgur: Mislim da je umetnost i jedno i drugo, a da je ljudi čine lakom ili teškom.
Ko piše poeziju slobode?
Grgur: Možda ona ptica iz Preverovog kaveza.
Ko prolazi mostom između poezije i pozorišta?
Grgur: Nas dvoje sigurno.
Himna „Vazda bilo”?
Bakti: Dušan Jakšić – „Mali gonzalez”. (smeh)
Čudna navika koju ne menjate?
Grgur: Ima ih mnogo, mogu da kažem i loših i ružnih. Na primer, dugo ostajem u krevetu i još duže prokrastiniram doručak, zbog toga mi često ne bude dobro.
Bakti: Legnem u pet i ustanem u šest, i ne doručkujem. Što bi otpevao Čola Legla si u pola sedam, ustala u pola osam, mašala!
Grgur: A nisi ni večerala.
Bakti: Možda ta nedovoljna briga o sebi, godinama ne spavam i ne jedem.
Grgur: Što kaže Zona Zamfirova: „Kad ručaš ne večeraš.” (smeh) Ja imam još jednu ružnu naviku, nije čak ni toliko ružna, koliko je štetna – over-overthinkujem.
Trenutak kada ste najntenzivnije doživeli pozorište?
Grgur: Premijera „Žudnje” u ruševinama KPGT-a, pljuštala je kiša i prokišnjavalo je sa svih strana, mi izvodimo deo sa određenim objektom žudnje. Ja vrisnem, a neki ljudi koji su gledali i dalje se sećaju tog trena, a sećam se i ja odlično iz čega je to došlo.
Bakti: Najsnažniji utisak mi uvek ostave predstave Igora Vuka Torbice. Takav um je sve što je pozorištu potrebno, umeo je da postavi najsmelija i najsmislenija pitanja, ali i da pruži odgovore za mnogo lepšu stvarnost od ove koja nam je preostala.
Trenutak kada ste najintenzivnije doživeli poeziju?
Bakti: Prvo mi dođu Vasko Popa i Rade Drainac, volim i Milenu Pavlović Barili, Marinu Cvetajevu…
Grgur: Meni se desilo to sa Miljkovićem. Posle me je veoma uzbudio i Ferlingeti.
Bakti: Obavezno Miljković!
Ko je ljubav, šta je ljubav i kada je ljubav?
Grgur: „Ljubav je svuda”. (smeh) a „ako je ljubav je retka počnimo je ispočetka”. Bojana Vunturišević i Beti znaju odgovore.
Bakti: Jako lepo pitanje, volela bih da mogu da odgovorim posebno na svako pitanje, ali u ovom trenutku mogu da kažem da je za mene ljubav sve ono što smo oslobodili ili što ćemo osloboditi jer ljubav je najlepše prisutna u slobodi koju joj ostavljamo.
Omiljena reč?
Bakti: Imala sam je nedavno…
Grgur: Imali smo je svi, ali se više ne sećamo. (smeh)
Šta biste rekli jedno drugom, a niste do sada?
Grgur: Poručio bih joj samo jedno – laganu noć.
Na šta prvo pomislite kada čujete mladi?
Grgur: Pomislim na song iz naše predstave „Sumnjivo lice” – „Mladi ko mladi više ne važi” u kom se iz pozicije okorelih vlasti priča kako je omladina loša i kriva za to što je tu gde jeste, da se ne bori, što ne zauzima stavove. A mladi se tako ponašaju jer je na njih uticalo obrazovanje i odrastanje. Vaspitani su tako da je bolje da nemaju svoje stavove ili ih bar ne izražavaju, a oni koji ih imaju često budu ismevani ili sankcionisani.
Bakti: Prva asocijacija mi je pesma Mladi Minje Subote. Druga asocijacija mi je reč zloupotreba.
Šta prvo pomislite kada vi kažete mladi?
Grgur: Mislim na najpotentniju snagu, nešto što može biti najčistije i najsnažnije.
Kako bi glasila prva rečenica pisma koje ne biste potpisali, a poslali biste nekome na koga mislite?
Bakti: Sve bismo potpisali. U potpisu Grgur i Bakti (smeh).
Mesto susreta u Beogradu?
Grgur: Zar za tebe nije Zemunski kej?
Bakti: (smeh) Da li postoji mesto gde počinje susret? Neka kafana bude mesto susreta.
Grgur: Parkovi i ulice. Posle toga se može otići u kafanu, i u stan, na Kalemegdan, na most, i u reku… ili na reku.
Omiljeni ritual za stvaranje?
Bakti: Ja volim i Grgur ga ne voli, a to je paljenje mirisnih indijskih štapića.
Grgur: Volim da plešem, to mi otvori nešto novo. Volim da dugo nešto posmatram.
Bakti: Da piljiš.
Grgur: Da piljim. Tako je nastao deo rukopisa koje sam izgubio nepovratno. Sve su počinjale stihom „Kroz bele rešetke”.
Šta je ono što je vazda bilo na sceni?
Grgur: Zabave, druženja, osmeha, internih fora, koje publika ili ljudi ne razumeju, ali umeju da prepoznaju i vole.
Lomljenja čaša. Kritikovanja zbog lomljenja čaša…
Bakti: Bilo je vazda ljubavi, a gde je ljubavi tu je i srče.
Šta je ono što je vazda bilo u rečima?
Grgur: Sve je u rečima, a opet može biti i ničega. Može biti beskonačna galaksija, a može biti i praznina bez dna.
Bakti: Volela bih da je to slušanje.
Grgur: I ono čega ima u rečima, a nema u dodiru, to su povrede. Kad ti neko nešto kaže, može više da te povredi, dok je, na primer, fizičko i telesno mnogo iskrenije i ne može da slaže. Mislim da laž ili verbalni delikt ume više da zaboli.
Dramski komad koji govori ono što vi želite da kažete?
Grgur: Imao sam sreću da sam radio Sarin komad „Žudnja”, koji govori o tome o čemu sam ja mnogo puta hteo da govorim.
Koji pisac/pesnik/dramatičar bi najbolje napisao vaš lik?
Grgur: Pa Valentina Bakti, ako izuzmem Minju Bogavac.
Bakti: Đorđe Živadinović Grgur, sigurno.
Koje boje je vaša povezanost jedno sa drugim?
Grgur: Nijanse plavkasto, zelenkaste, tirkizne, akvamarin.
Bakti: Može akvamarin.
Pesma za revoluciju?
Grgur: Bojana Vunturišević, „Ljubav”.
Bakti: Nina Simon je meni za sve revolucije.
Zašto makedonska poezija?
Bakti: Zato što je ima, a nedovoljno je prikazana ljudima u Srbiji. Zato što je nežna, a snažna, vredna slušanja i upoznavanja. Mnogi makedonski autori su već lepo prepoznati i priznati u Srbiji i jako se radujem što je tako jer to znači da će dobiti svoj prostor za komunikaciju sa našom publikom.
Godinama unazad prevodim za astronaut.ba i bludnistih.com njihovu poeziju i radujem se što sada postoji i knjiga koja je okupila sve njih.
Da neko treba da otpeva vašu omiljenu poeziju, ko bi to bio?
Bakti: Verujem da ćemo Senida i ja stvoriti nekad nešto.
Grgur: Od domaćih i živih – Luka Rajić. Od stranih, pokojnih – Dejvid Bouvi. Mada on je svakako živ.
Bakti: Onda ja dodajem Kejva, ali on je živ, onda Koen, naravno. (smeh)
Čemu nas uči poezija?
Bakti: Prihvatanju, suočavanju, puštanju.
Grgur: Strpljenju. I otvaranju.
Zašto je ranjivost dar?
Grgur: Zato što je smrt neizbežna.
Bakti: A svet je žedan reči.
Zašto je smrt nestabilna?
Grgur: Zato što je to samo perspektiva varke. Ili varka perspektive. Kako god.
Dokle će svet biti žedan reči?
Bakti: Dokle god podrazumevamo sebe i ljude oko sebe.
Grgur: Sve dok postoje glasovi – jer ko ne sluša pesmu slušaće oluju. (smeh)
Sa kojim stihovima biste zatvorili razgovor?
Grgur: Origami eksplodira
Bakti: Škrguću harfe
Grgur: Pepeo puni rupu
Bakti: Kružni tok je pista razorene ozarene dece.
Foto: Jelena Petrović
