Povod za ovaj razgovor nastao je pre premijere predstave „Niko nije zaboravljen i ničeg se ne sećamo’’, ali cilj nam nije bio da pričamo samo o predstavi, već i o pozorištu; šta ono pruža umetniku, a šta publici. Sa Aleksandrom se nalazim pred jedno od igranja ove predstave u bifeu Ateljea 212 da popijemo kafu i otvorimo brojne teme za razgovor.
Iako smo pozorište (ne)očekivano stavile u prvi plan, čini se da je u razgovor zalutalo i ponešto gorštačkog života i potrebe za stalnim kretanjem. „U planinarenju cilj nije dolazak na odredište, već potreba da se konstantno krećeš’’, izgovara Aleksandra i zaključuje da je sve kretanje, pa čak i onda kada mirujemo i nismo svesni toga. Zato pođimo upustimo se u ovaj intervju sa ciljem da se prepustimo našem kretanju kroz vreme, prostor, pozorište, ali i kroz sebe i sve ono što nas obeležava.
Izvor: Privatna arhiva
Da vaš kofer može da progovori, šta bi Vam rekao?
Kad putujemo?
Kojim slovom počinje azbuka Vašeg života?
A (smeh)
Situacija u kojoj ste želeli da budete nevidljivi?
Uh, mnogo ih ima.
Da ovaj svet možete da obojite nekom bojom, koju biste izabrali?
Žutom, narandžastom, crvenom, zelenom, plavom i ljubičastom.
Čije reči i dan-danas pamtite?
Mamine i tatine.
Miris koji vas asocira na pozorište?
Pozoriše ima svoj miris. On je jedinstven. Univerzalan je i ne prepoznajem ga nigde drugde.
Izvor: Atelje 212
Trenutak kada Vas je gluma dotakla do srži.
Još kad sam mala bila. Sa pet i po ili šest godina.
Šta biste publici rekli sa scene, a do sada niste imali priliku?
Meni je samo važno da ta osoba koja je došla ode iz pozorišta za nijansu drugačija, ništa više od toga.
Šta je za vas predstava „Lepa Brena prodžekt’’?
Ja je volim kao publika pre svega, pa sam dodatno uskočila u igranje. Za mene je ta predstava deo vremena koji dobro razumem, u kom sam odrstala, kom sam svedočila. To je predstava koja na prvu deluje kao da je lakih nota, a ona je zapravo jedna ozbiljna i kvalitetna, upućujuća predstava - sa mnogo duha i šarma.
Pesmu koju posvećujete Jugoslaviji?
Ima ih mnogo. Mene je ta zemlja odredila, mnoge pesme i mnoge stvari me asociraju na nju. Ali izabraću sve Arsenove, sve EKV-ove. To je bila jedna zajednica koju sam ja barem tako doživljavala. Pesme odasvud su bile moje pesme.
Izvor: Bitef teatar
Kako zvuči tišina?
Najlepše. I ona postoji u pozorištu.
Još u rodnom Splitu sam se zauvek zaljubila u pozorište. Dolazila sam u teatar preko dana kad nema nikog i sedela u toj tišini - i za mene to je hram.
Prva reč koja Vam padne na pamet kada se setite detinjstva.
Pozorište.
U čemu se ogleda lakoća življenja? A u čemu težina?
Kod mene konkretno u mom karakteru. Umem da napravim da mi bude lepo, ali i drugima. Trudim se da živim svaki dan tako koliko god da je moguće. Naravno da nije moguće, ali od toga ne odustajem. A težina, u tome što u tom životu ne učestvuješ samo ti nego i drugi ljudi na koje ne možeš da utičeš.
Kada pričamo o lepoti, govorimo o?
Nemam odgovor na to pitanje. Lepota je ime za mnoge stvari.
A o ljubavi?
Ljubav je između dvoje ljudi. Između čoveka i životinje. Slike i čoveka, muzike i čoveka, između tišine i čoveka - sve je ljubav. Ljubav smo opteretili mi tim definicijama. Meni se čini da je ona neopterećujuća.
Kad je pozorište svemoguće?
Pozorište je uvek svemoguće, samo mu se treba otvoriti - vrata duše, srca i uma. Očistiti uši od prašine, protrljati oči - ono je uvek tu. I najgore pozorište je pozorište koje može u čoveku učiniti ili promenu ili radost. Možda malo romantizujem sve to, ali tako je.
A kad je krhko?
Mislim da je krhko kad ljudi ne vode računa o negovoj ideji, kad gubi publiku, zaboravljajući da je to starije od svega. Na primer, ptice prave pozorište kad se udvaraju jedna drugoj. Onog momenta kad čovek okrene leđa svemu tome - ono postaje krhko. Barem se meni tako čini. A tako je sa svakom ljubavi.
Šta je na vrhu planine?
Novi početak… sledećeg vrha (smeh)
O čemu govori more?
More je Jadransko more, i Pacifik. More volim i njega se jednako plašim. More je je jedan organizam i čuvar svih tajni.
Šta Vam je pružio put u Indiju, a nijedano putovanje do tad nije?
Sve sam doživela što nikada nisam (smeh). To je posebna zemlja i za nju se treba pripremiti, otišla sam malo nepripremljena, misleći da sve znam. Ona je šokantna, apsolutno drugačija, ona je potkontinent i kao takva je aspolutna. Tamo kažu kad dođeš „ili si nakon dva dana ostao ili si otišao zauvek’’ - ja mislim da sam ostala.
Kada čovek shvati da može mnogo više nego što očekuje?
Kad je na dnu.
Šta sve prožima kretanje?
Kretanje prožima život. Ono je suština života. Nijedan trenutak u životu nije isti, zato što se non stop krećemo, pa čak i kad ležimo i mirujemo.
Meni je velike važnosti i u najfizičkijem smislu da se to događa i da mi se menjaju slike pred očima. Jedino je more ili okean, gde mogu da sedim i gledam danima.
Misao koja vam je prošla kroz glavu onda kada ste izbacili televizor iz stana?
Da mi je da sam Betmen pa da uđem u svačiji dom i sve televizore izbacim napolje.
Izvor: Atelje 212
Rečenica koju izgovarate u sebi pre izlaska na scenu?
Nemoj da se plašiš, igraj se.
Šta nikad ne zaboravljamo?
Šta ja ne zaboravljam nikad - ne zaboravljam ko sam.
A čega se ne sećamo?
Mi se sećamo svega, jer toga što mislimo da se ne sećamo duboko je implementirano u fiziologiju i pojavljuje se posle kroz različite oblike. Druga je stvar što mi odbijamo da se sećamo nečeg, to je psihološka stvar. Mislimo da se sećamo samo lepih stvari, ispostaviće se da se često setimo onih ružnih. Kad prihvatimo podjednako i lepe i ružne stvari onda su one u skladu i balansu, svaka je na svom mestu i nema potrebe ni da se sećaš ni da zaboravljaš.
Šta je onda srž ove predstave?
To je omaž jednom odrastanju. Omaž mojoj generaciji - hvala joj za to.
