Pre nekoliko dana je završeno 67. Sterijino pozorje, ali još uvek smo u festivalskoj atmosferi. O ovogodišnjem izdanju festivala razgovarali smo sa Vlatkom Ilićem i Isidorom Popović, koji su već treću godinu zaredom voditelji okruglih stolova. Na početku smo prokomentarisali selekciju i sabrali utiske sa Pozorja, uporedili sa prethodnim godinama, dotakli smo se i pristupa zadatku voditelja okruglih stolova, da bismo na kraju završili generalnom pričom o pozorištu.
Vlatko komentariše da festivale po pravilu odlikuje posebna atmosfera, kao i dojam zasićenosti.
„Sterijino pozorje ima puno programa i posao kojeg smo se prihvatili podrazumeva da pratimo predstave koje imaju okrugle stolove. Kada sam prihvatio poziv da vodim okrugle stolove 2020. godine, Sterijino pozorje je bilo prvo od pozorišnog života što se desilo nakon prvog talasa zatvaranja. Bilo je nečeg naročito dirljivog u tom pozorju, zato što su se ljudi iskreno radovali što se sreću i što je povod pozorište. Selekcije su uvek jednim delom odraz selektora, a drugim delom toga kakva je produkcija bila. Mnogi govore da je ova sezona slabija po broju predstava i njihovom kvalitetu. Zanimljivo je da je selektor Mlađenović ove godine očigledno hteo da stavi težište na praizvedbe, tako da ima više predstava rađenih po novim dramskim tekstovima. Kada je selekcija u pitanju, pokušavate da uzmete u obzir više kriterijuma, ne birate samo dobre predstave, već imate uslovnost da to budu predstave koje su rađene po našim tekstovima. Može se tako desiti i da imate sjajne tekstove ali vrlo loše postavke i obratno.”
Isidora kaže da je iz pozicije voditelja okruglog stola pomalo nezahvalno komentarisati sve što smo videli na festivalu jer su, po prirodi tog posla, videli zaista jako mnogo toga i trebaće neko vreme da se utisci srede i slegnu.
„Ono što je meni posebno drago jeste to što smo na ovom Sterijinom pozorju bili u prilici da vidimo veliki broj predstava nastalih na osnovu tekstova koji pripadaju korpusu domaće dramske baštine. Mislim da je važno da se takvi tekstovi postavljaju, kao i da publika bude u prilici da ih vidi ovako u kontinuitetu i u nekoj vrsti međusobnog odnosa. Lično mi je, a to je naravno stvar interesovanja, na ovom Pozorju bilo najzanimljivije pratiti liniju selekcije koja je obuhvatila postavke Nastasijevićeve „Večite slavine”, Trifkovićeve „Izbiračice”, Nušićeve „Protekcije”, Sterijinih „Ajduka” i Simovićevog „Čuda u Šarganu”. Videli smo predstave koje su domaćoj dramskoj baštini pristupile na različite načine, sa različitim krajnjim ishodom u smislu kvaliteta, ali zaista mi je drago da smo imali priliku da vidimo na koji način pozorište u ovom trenutku komunicira sa ovakvim tekstovima.”
Oboje navode kako smo prošle godine videli veliki broj predstava nastalih na osnovu dramatizacija romana, a da ove godine takvih predstava gotovo i nije bilo.
„Iskreno, zanimljivije mi je kada se podrže praizvedbe, čak iako je ishod slabiji u smislu umetničkih rezultata. U tom smislu je meni draža ovogodišnja selekcija, a ono što je mom senzibilitetu najbliže jeste nešto što se najčešće naziva autorskim projektima, što takođe ne znači da su oni u umetničkom smislu kao takvi bolji ili lošiji”, ističe Vlatko.
„Prethodna selekcija Sterijinog pozorja čini mi se značajno drugačijom u odnosu na ovogodišnju. Ono što mi se prošle godine nametnulo kao glavni utisak jesu dve predstave, proizašle iz dve potpuno različite rediteljske poetike, međusobno neuporedive, ali i nekako srodne po osmišljenosti, kompletnosti i neodoljivosti glumačke igre. To su bile predstave „Kus petlić” u režiji Milana Neškovića i „Vitezovi Lake male” Andraša Urbana. Sa distance od godinu dana te dve predstave su mi glavno obeležje 66. Sterijinog pozorja”, dodaje Isidora.
Zanimljivo je to što se Isidora i Vlatko nisu poznavali pre Pozorja, a onda su se, kako kaže Vlatko, uz sve razlike dobro složili, kako privatno, tako i na okruglim stolovima.
„Bilo mi je jasno da ću format okruglog stola koristiti kako bih u najvećoj mogućoj meri stvorio uslove za dijalog. Mislim da je dijalog vrlo važan, ali se on sistemski ne neguje, i to ne samo kod nas. Mnogi savremeni mislioci će reći da mi živimo u vremenu monološke kulture, da neprestano imamo potrebu da nešto (is)kažemo. Za razliku od polemike koja implicira sukob, a samim tim i nekog ko je pobednik, dijalog implicira zajedništvo, to je njegova pojmovna odrednica. Pozorišta nema bez zajednica i ono mora da se neguje, a jedan od načina jeste kroz negovanje dijaloga. Dijalog počiva na tome da čujete drugog, a ne da kažete šta imate. U više navrata sam govorio da nam nedostaje kultura slušanja. Treba da učimo kako da čujemo svet oko nas da bi možda taj svet bio bolje mesto u budućnosti od onoga u kojem danas živimo.”
Uz to, navodi Isidora, nijedno od njih nije imalo nekog velikog iskustva u toj baš specifičnoj vrsti posla, a i interesovanja koja se tiču pozorišta vrlo su im različita.
„Vlatko i ja smo se brzo i vrlo spontano dogovorili da ćemo nastojati da sve sagovornike sa kojima budemo razgovarali tretiramo isto, da ćemo pre svega nastojati da se ljudi u razgovoru osećaju prijatno i da ćemo se truditi da se naš vrednosni sud prema predstavi o kojoj se za okruglim stolom razgovara ne vidi. Složili smo se u stavu da iznošenje ličnog odnosa i vrednosnog suda o predstavama za okruglim stolom nije posao moderatora. Trudili smo se da sa sagovornicima u prijatnom tonu progovorimo o pitanjima koje njihove predstave otvaraju, o rešenjima na kojima su te predstave temeljene, o onome što je sa njihove strane urađeno. Naravno da smo kao publika imali svoje stavove o svim predstavama o kojima smo razgovarali i da smo pripremajući se za okrugle stolove i koncipirajući pitanja između sebe otvoreno o tome govorili. Lepo je da se o predstavama za okruglim stolom progovori i u kritičkom tonu, naravno ukoliko on ne izlazi van okvira pristojne komunikacije. Mnogo mi je drago što je komunikacija između nas dvoje od prvog momenta bila odlična, jer je to značajno olakšalo žestok tempo u kom se ovaj posao odvija.”
Festivali, na neki način, svedoče o tome kakva je bila produkcija. Na pitanje je u kojoj meri je presudan i zastupljen kvalitet nauštrb kvantiteta, Vlatko kaže da je kvantitet mali, a to je stvar nedovoljnih budžeta.
„Mislim da je drugi problem što većina ljudi i dalje misli o pozorištu u skladu sa nekadašnjim institucionalnim okvirima. Umetnički rad se prepušta tržištu. To ne sme da se dešava, ali je to proces koji ne zahvata samo naše podneblje. Sve manje budžetskih sredstava se izdvaja za kulturu i mislim da se na to ne reaguje dovoljno sistematski. Neophodna je sistematska, promišljenija, odgovornija podrška. To što ste primorani da izađete iz onoga što su okviri ponekad utiče i na to da predstave budu zanimljivije, ali su i institucije često inertne, po tom i drugim pitanjima. Ima onih koji smatraju da veća produkcija uvek povećava šanse za pojavu dobrih predstava. Do kvaliteta se dolazi tako što se stvaraju uslovi da se kvalitet pojavi, a to podrazumeva jednu posvećenost, koncentraciju i trud koji nije ad hoc, čemu na našim prostorima nismo skloni.”
Vlatko je bio selektor festivala „Teatar na raskršću” u Nišu, kao i „Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine”. Podelio je svoje kriterijume kojima se vodio prilikom odabira predstava.
„Gledate šta je dragoceno od toga šta se odigrava u okruženju, a ono što je meni važno jeste i da se misli o tome kako predstave rade jedne za druge, pogotovo na festivalu u Nišu. Kada bih morao da uputim kritiku ovogodišnjoj selekciji, ona bi imala veze sa brojem predstava, namerom da se što više njih dovede na festival, jer mi se čini da gledanje nekih predstava ne radi dobro za neke druge. Naročito kad imate dve predstave u danu, pogotovo dan za danom, hteli ili ne hteli, to vas podešava na svaki način, i emotivno i u smislu toga šta je vaš horizont očekivanja. Za Festival pozorišta Vojvodine sam se rukovodio potpuno drugim principima pošto je konvencija da pozorišta sama prijavljuju predstave. Tom sam prilikom izabrao predstave koje su najbolje, estetski i umetnički najuspešnije od toga šta je bilo prijavljeno. Selekcije su zanimljive jer pokazuju koje su poetičke i tematske tendencije.”
Isidora u svojim radovima istražuje rani razvoj srpske dramske književnosti. Smatra da se komadi iz ove epohe postavljaju onoliko koliko za to daju povoda.
„Što se tiče postavljanja komada iz epohe kojom se primarno u naučnom smislu bavim, a to je vreme u kome je naša dramska književnost u povoju, mislim da je zanimljivo videti ih na sceni danas, ali za to je potreban specifičan rediteljski i glumački senzibilitet. Malo je komada iz tog perioda koje bi danas bilo smisleno postavljati, osim u smislu nekakvog omaža, što ne smatram potrebnim. Svoju ulogu oni su imali u svoje doba, ona je nesporna, ali kao predlošci pozorišnih predstava većina ovih komada sa našim vremenom ne korespondira. Ne mislim ovde, naravno, na Sterijine komade. Mislim na jednu liniju naše dramske baštine koja postoji pre pojave Sterije, čak ponekad i istovremeno sa njim, ali koja je suštinski stvar razvoja domaće drame, a ne njen uobličen rezultat. Beskrajno mi je drago kada se reditelj pothvati teškog, neizvesnog i „klizavog” posla da na scenu postavi na primer „Negre” Joakima Vujića i kada to ispadne dobro.”
Vlatko smatra da je pozorište dosta marginalizovano u okvirima onoga što je društveni život.
„Da budem sasvim pravedan, kada pogledam mnoge predstave, nije ni čudo što je to tako. To se može razumeti na različite načine, ali je u vezi pre svega sa tehnološkim razvojem. Važan teoretičar kulture, Frederik Džejmson, govori, na primer, o kulturnim medijima, kada određenu kulturu i vreme dominantno određuje neki mediji. Pozorište danas to nije u poređenju sa tim što bismo mogli nazvati novim medijima. Takvo kakvo je ono jeste pomalo anahrono, ali mislim da to treba da bude izazov pozorišnim stvaraocima da misle o tome šta je njegov potencijal promene. Drugi problem je što se pozorište svodi na robu i podređuje kreativnim industrijama. Umetnost bi trebalo ostaviti na miru u odnosu na sve druge funkcije koje joj se pripisuju, ne zato što ona nije i društvena praksa nego zato što ukoliko je svedemo samo na funkcionalnost, na izvestan način vršimo nasilje nad onim što umetnost jeste.”
Foto: Srđan Doroški
