Predstava „Izumrli predmeti”, u režiji Irene Antin, a u izvođenju Vladimira Beljića, biće odigrana 29. avgusta u prostoru Savezne kolektivne umetničke prakse (SKUP) u Kreativnom distriktu u Novom Sadu.
Ovu predstavu zajedno su osmislili i stvarali Irena, Vladimir i Konstatinos Petrović, a kroz nju najmlađi na zanimljiv način upoznaju predmete koji su se nekad koristili, otkrivaju priče o nastanku dinosaurusa i saznaju kakve veze sa tim imaju ležišta nafte. Kroz igru i istraživanje uče kako nastaje plastika - i zašto je danas prisutna svuda oko nas.
Nakon premijere koja se održala u okviru Letnjeg umetničkog festivala u Lukićevu, našli smo se sa Vladimirom, a on nam je otkrio koja je bila početna ideja za stvaranje ove predstave:
„Prva neka naša razmišljanja vezana za celu ideju o predstavi izneo je Konstatinos. Sedeli smo neformalno u mom stanu kada smo videli poziv u okviru projekta Pozorišta u kolima, koji su sprovodili Mikser, Baska pozorište iz Temišvara i Nezavisno pozorište iz Budimpešte. Oni su imali otvoreni konkurs za četvrtu predstavu i mi smo vrlo nesvesno krenuli u sve to. Zatim je projekat podržan i od strane Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada i grada Smedereva.
Kosta je dao tu inicijalnu nit predstave: dinosaurusi - nafta, nafta - plastika. Kada smo krenuli da pišemo tekst, nismo imali ideju šta tačno radimo, ali smo znali da nam je važno da se u predstavi koriste stari predmeti i da će ti predmeti „postati” dinosaurusi.”
A zašto ste izabrali baš stare predmete kao početnu ideju?
„Na početku smo radili jednu igricu, svako od nas je pisao koliko predmeta ima u stanu i shvatili smo da Kosta ima više nego Irena i ja zajedno. On je neko ko voli stare predmete i ide na Najlon svaki vikend. On je bio klica ove predstave, to volim da naglasim. Kosta je vizuelni umetnik, i drago mi je što je ova predstava išla iz kontra smera, odnosno da je inicijalna ideja potekla od scenskog dizajnera.”
Kako ste izabrali predmete? Mi u predstavi posmatramo grafoskop, kasetofon i dijaprojektor.
„Predmete koje koristimo u predstavi odabrali smo pre nego što je nastao tekst. Znali smo da želimo da deo predstave bude grafoskop zbog njegovih „sposobnosti’”, u smislu vizuelnog predstavljanja. Znali smo od početka da će ti predmeti biti i lutke - predmeti koji bi mogli da izgledaju kao dinosaurusi - i grafoskop se savršeno uklopio u tu ideju. Što se tiče kasetofona izabrali smo ga jer nismo želeli da imamo neku muziku sa strane, nego da publika sluša muziku u datom trenutku - da oseti šta sve to ti predmeti stvaraju i da su oni osnova ove predstave. Dijaprojektor je Kostina ideja, a sve dijapozitive koje koristimo u predstavi našli smo na Najlonu. U tim slikama koje prikazujemo dobili smo nečiji život.”
Kad i kako nastaje tekst?
„Irena i ja smo zajedno pisali tekst. Odnosno imali smo mnogo verzija teksta. Bilo je izazovno pisati tekst koji ima toliko činjenica, koji ima i naučni prizvuk i zahteva od nas istraživanje. Prva verzija teksta izgledala je kao neka lekcija - tako da smo znali da će tokom stvaranja predstave morati da ga menjamo, odnosno da predstava na sme da bude dosadna i deklarativna. Nakon toga smo improvizovali, smišljali različite igrice i otuda i u predstavi deo u kom treba da zamislimo jedan dan bez plastike.
Ceo ovaj proces nastanka predstave je bio veoma prijatan i lep. Drago mi je što smo se Irena i ja u ovom procesu pronašli i što osećam da smo ovo radili zajedno, jer nije postojala neka nepisana hijerarhija ko je ko i ko šta sme. Ona me je štitila kao glumca, a ja nju kao rediteljku naše predstave.”
Volela bih da se vratimo i u Lukićevo, odnosno na Letnji umetnički festival, u okviru kog je predstava imala premijeru, na otvorenom, pred publikom različite dobi. Premijera u seoskom okruženju pod otvorenim nebom sigurno te izmešta u neke drugačije načine otkrivanja šta sve pozorište može da bude.
„Igranje u pozorištu za jednog glumca je mnogo lakše, ušuškanije je, jer su to kontrolisani uslovi. Kad igraš napolju, to je drugačiji teren, koji nije gladak, nego čupav, ima bodlje, a ti po tome hodaš, metaforički rečeno. Na takvom terenu ti tretiraš svoj fokus. Zbog toga to igranje mi je bilo značajno, uvideo sam da li držim sve pod kontrolom i da li znam šta radim u svakom trenutku ili ne.
Moram da naglasim da mi je pre svega drago što su u publici bila deca od 4 pa ljudi do 84 godine. Samim tim su različite reakcije. A kad se u predstavi desi kratka pauza, kad odjednom svi stanemo, a nema muzike, svetlo i uređaji su ugašeni - stvori se utisak da smo svi tu, da smo svi deo zajednice i da sam ja deo nje. To mi je najlepše bilo tokom tog igranja. Publika je sama nameštala gledalište. Moja baka je bila na premijeri, pa su mlađi ustupali starijima stolice, a oni sedeli na klupama ili na travi. Zar to nije mnogo drugačije nego kad svi dođemo sa svojim kartama u jednu pozorišnu zgradu i već znamo gde sedimo u gledalištu.”
U Lukićevu si držao radionicu na kojoj su deca imala priliku da koriste grafoskop i projektuju svoje crteže na zidu biblioteke. U predstavi oni se susreću sa tim predmetima za koje možda neki nisu znali ni da postoje. Kakve su njihove reakcije?
„Najveći utisak mi je bio kada smo otišli u jednu školu da preuzmemo grafoskop. Išli smo kroz školu i vozili kolica na kojim je grafoskop, tad je prolazio jedan momak koji je listao nešto po svom telefonu, a onda je stao, ugledao grafoskop i pitao „nastavnice šta je ovo” i ona mu je objasnila. Njemu je uređaj koji je pre više decenija bio inovativan privukao pažnju kao novi predmet. Mislim da je to nešto što spaja, kad pričamo i o publici koja je bila na premijeri. Za decu su to potpuno novi predmeti, a za starije to su predmeti koji bude nostalgiju, i sećanje na njihovo detinjstvo. Zbog toga je lepo bilo što je premijera održana ispred škole, koji su ti svi stariji predmeti pohađali, a koju će ta deca, koja i dalje žive u selu, pohađati za par godina. To je mesto susreta, kao i ti predmeti.”
Dok posmatramo stare predmete, polako otkrivamo u predstavi tajne izumiranja - kako sve na planeti prolazi kroz cikluse, i da sve ima svoj početak i kraj. Na tom putovanju mi ulazimo u bit ekološkog pozorišta. Primećuješ li da temu ekologije deca mnogo lakše upijaju nego odrasli i da su im sve te činjenice znatno prijemčivije?
Ekološko pozorište za stariju publiku meni je trenutno nezamislivo, pogotovo na ovim prostorima. Mislim da je temu ekologije u ovom trenutku lakše predstaviti i raditi kroz dečje pozorište. Imam osećaj tokom igranja da će oni to upiti i poslušati neke stvari. Mi kad pričamo o zagađenju, pričamo kakav svet ostavljamo njima. Već vidimo posledice.
Ideja ove predstave je bila da bude mobilna. Odnosno da ceo autorski tim i scenografija stanu u auto, da ne koristimo reflektore, već da koristimo sijalice. U predstavi ne koristimo novu plastiku, već iskorišćenu. Sve što nam je bilo potrebno za scenografiju kupovali smo na buvljacima i second hand prodavnicama. Na taj način izbegli smo nagomilavanje stvari. I to je jedna ekološka poruka.
Tokom igre saznajemo mnogo interesantnih informacija vezanih za svakodnevno korišćenje plastike. Kako ste naučno spojili sa praktičnim u predstavi?
Bilo je teško da taj naučni tekst i činjenice mi to objasnimo deci, da oni to razumeju. I da se svako u tome pronađe. Znali smo da to u predstavi mora dobro vizuelno da se predstavi. Drugačije je kada pričamo koliko je zemlja zagađena, a drugo je to kad kažemo - hajde da zamislimo sliku gde nismo skinuli one vezice na maski i da se neka životinja, na primer kornjača, zadavila. Ta vizuelna slika mislim da je mnogo jača od same činjenice.
Na premijeri, najemotivniji trenutak mi je bio kada ja duvam balončiće od sapunice i kažem da zamislimo da je to zagađenje i da oni sadrže 40000 tona ugljen-dioksida. Deca su skakala i bušila te balone, a odrasli su sedeli. Za mene je to bilo potresno, jer deca u tom trenutku nisu svesna šta je to što sam izgovorio, a roditelji su vrlo svesni.
U predstavi je taj neposedni kontakt sa publikom takođe važan i čini mi se da tako oni bolje razumeju sve što želiš da im poručiš. Koliko tebi znači taj kontakt?
Veoma je izazovno za glumca. Deca mogu da daju najtačniji i najkonkretniji odgovor. Kada sam izgovorio repliku „Jednog dana mi nećemo postojati”, a jedna devojčica je rekla „Ali kako kad ljudi prave druge ljude?”, shvatio sam da je ona u pravu. Mislim da je to pomislio neko i od starijih ljudi, ali ona je to rekla naglas. Čini mi se da u ovom trenutku nismo svesni da mi kao ljudi nismo u centru sveta. Ne shvatamo da smo mi na ovoj planeti gosti i kao što gosti dođu, oni će u jednom trenutku da odu.
Foto: Privatna arhiva
