Ovogodišnji Novi Tvrđava Teatar održava se od 4. do 8. septembra na otvorenim terasama Vile Stanković. Festival otvara predstava „Upotreba čoveka”, u režiji Borisa Liješevića, što će ujedno biti premijerno izvođenje ove predstave. Povodom novog izdanja festivala razgovarali smo sa Vidom Ognjenović, osnivačem i umetničkom direktorkom festivala. Vida Ognjenović je srpska književnica, rediteljka, diplomata, kao i redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti. Dobitnica je značajnih nagrada i priznanja za književni i pozorišni rad.
Kako je došlo do ideje i osnivanja jednog ovakvog festivala?
Novi Tvrđava Teatar ima složenu biografiju, ili bolje reći genezu. On je festival migrant, naturalizovana izbeglička varijanta Tvrđava Teatra kojeg smo grupa kolega i ja osnovali. Festival Tvrđava Teatar otvoren je 11. avgusta 2009. godine (u Smederevu), predstavom „Odisej”, nemačkog pozorišta Titanik. Političke promene zaustavile su, nažalost, zamah ovoga festivala. Obustavljena je finansijska pomoć i festival je ukinut pred svoje peto izvođenje. Na istoj sednici je osnovan drugi, sa novim rukovodstvom i drugačijom koncepcijom. Odlično iskustvo ambijentalnog pozorišta dalo mi je snage da taj festival nastavim sa saradnicima i kolegama na drugom mestu. Izbor je pao na Vilu Stanković u Čortanovcima, jer se tu već odvijao Šekspir fest u organizaciji Kulturnog centra iz Inđije, pod umetničkim vođstvom reditelja Nikite Milivojevića. Festival je, kao izbeglica i prognani migrant, našao novu, divnu scenu i grupu građana, osnivača, agenciju Laureat kao administrativnu podršku i zahvalnu novu publiku. Tako je pod imenom Novi Tvrđava Teatar ambijentalni letnji festival nastavio svoj festivalski život. I evo, ni opaki virus korona nije uspela da nam doaka. Naprotiv, propisno opremljeni potrebnim sredstvima protiv nje, spremamo se i za ovo sedmo izdanje, uz veliki trud da ispunimo sve zahteve kriznog štaba. Repertoar je skraćen zbog nemogućnosti dolaska predstava iz inostranstva, gledalište je proređeno da bi se dobio potrebni razmak za gledaoce, ali smo smatrali da smo dužni da sačuvamo festivalski plamen, uz obavezu da se izostale predstave iz ovogodišnje selekcije izvedu naredne sezone.
Festival će se održati od 4. do 8. septembra na otvorenim terasama Vile Stanković. Šta će posetioci imati prilike da vide na ovogodišnjem programu?
Program otvara predstava: „Upotreba čoveka”, dramatizacija romana Aleksandra Tišme u režiji Borisa Liješevića. To je zapravo međufestivalska produkcija našeg festivala, NTT, festivala East West iz Sarajeva, Budva grad Teatra i Novosadskog pozorišta. Igraju prvaci vojvođanskih pozorišta: Emina Elor, Draginja Vodanjac, Jugoslav Krajnov i grupa mladih glumaca. Ovo će ujedno biti i premijerno izvođenje ove predstave kod nas, a ona će nastaviti svoj scenski život na sceni Novosadskog pozorišta.
Mi smo pri našem festivalu osnovali Festivalsku asocijaciju za međunarodnu saradnju festivala, koja obuhvata razmenu predstava, dogovore o repertoarima i zajedničke produkcije. Ova predstava je prva međufestivalska koprodukcija i veoma smo zadovoljni iskustvom. Sudeći prema njemu, ovo udruživanje je dobra praksa.
Slogan ovogodišnjeg izdanja festivala je „Odbrana zagrljaja”. Šta on označava i zašto ste se opredelili baš za njega?
Slogan Odbrana zagrljaja je proizišao iz prilika pod kojima se ove godine festival odvija, prosto se nametnuo. Ovaj virus je ljude na čudan način međusobno udaljio. Blizina i dodiri postali su opasnost. Ispada da je zagrljaj najopasnija topla leja virusa i moramo ga se najstrože kloniti. Deca se uče da se drže na rastojanju od starijih, koji su opasna virusna zona. Zagrljaj, taj humani način izražavanja bliskosti, valja zaboraviti. Pa kako čovek po prirodi stvari lakše zaboravlja nego što pamti, smatrala sam da treba da branimo zagrljaj od zaborava, a pozorište je jedan od načina za to. Dakle, odbrana zagrljaja poslednjeg uporišta humanih poriva nežnosti.
Zašto je Vila Stanković prava lokacija za festival i šta je to što je čini posebnom?
Zato što je Vila Stanković višestruko sceničan prostor. Ima mnogo mesta za igru, pa se predstave koje nisu rađene za otvoren prostor lakše prilagođavaju. Drugo - veoma zanimljiva kombinacija građevine i prirodnog okruženja sa raznovsnim negovanim i samoniklim rastinjem, a nadasve odlična zvučna izolacija, daleko od gradske vreve i saobraćaja.
Koji su kriterijumi za učešće na ovom festivalu?
Sasvim su jednostavni: Dobra predstava koja nema za ambijentalno pozorište nesavladivih tehničkih uslova.
Kakav je današnji položaj pozorišnih festivala u odnosu na aktuelno stanje i dešavanja u zemlji?
Kakav god da im je položaj, uspevaju da se izbore za opstanak, a to je najvažnije. Srodni su im motivi za istrajnost, a i problemi. Prvo, odanost publike ih najviše motiviše da opstaju. A problemi su, zna se, manjak sredstava, pa oskudica i štednja uslovljavaju repertoare. Ima i drugih organizacionih teškoća koje prozilaze iz same prirode posla… No, srećom, u sve to je ugrađena i skoro ludačka volja za održanjem, to je spasonosno.
Kao redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti kakvo Vam je iskustvo sa novijim generacijama i šta možemo od njih da očekujemo?
Daroviti su, možda ponekad malo previše dezorijentisani u ovoj smeši nehumano zbunjujuće elektronike i života. Nažalost, slika budućnosti im nije baš umirujuća, ne vrvi baš od šansi i mogućnosti to što ih čeka. Zato su malo previše navučeni na mreže i pamet telefona, ali to je, ja verujem, prolazna atrakcija brzinom i dosegljivošću informacija. Treba ih pripremati na to da otkrivaju važnost rada, a odvraćati ih od „snalaženja” - te pogubne mantre naših dana.
Šta je pozorište nama, a šta smo mi njemu?
Pozorište je nama ogledalo, a mi smo njemu život.
Foto: Miroslav Dragojević
