U okviru ovogodišnjeg Desire festivala u Subotici, imali smo prilike da pogledamo predstavu „Lento i violento”, italijanske autorke i izvođačice Valentine Korteze. Lento je okarakterisan kao psihodrama i psihoteatralni raskol. Logičan i apsurdan, Lento je komponovan poput slagalice, zagonetke sa nekoliko slojeva, igrajući se sa smetnjama stvarnosti i cikličnim ponavljanjem. To je hibridna forma sastavljena od pokreta, cirkusa, muzike, apsurda, iluzije, simetrije, sumnje, neuspeha i čega sve ne. Valentina ovu predstavu igra skoro 5 godina i rekla nam je da ima terapeutsko dejstvo na nju. Beogradska publika imaće prilike da pogleda njeno igranje 25. novembra u Bitef teatru. Takođe, otkrila nam je kako funkcionišu magioničarski trikovi u predstavi, ali neka to ostane tajna za sada.
Ako krenemo od samog naziva predstave „Lento i violento”, violento (nasilno) sadrži reč lento (sporo). Kako vidite povezanost ova dva termina?
Lento je oznaka u notama koje sviram iz Šopena, a violento me zanima zbog kontrasta. Predstava to lepo predstavlja, jer počinje iz tačke veoma udaljene od svog kraja, a takođe zato što sama reč nosi suprotna značenja. U predstavi ima mnogo takvih igara, poput ruskih babuški — nešto veće obuhvata nešto manje, ili različite verzije iste stvari. Dakle, ovo se tiče i sadržaja i značenja, ali i forme rada. Takođe se poigravam palindromima i dosetkama.
Šta vas je vodilo u kreativnom procesu ove predstave i kako je izgledalo vaše istraživanje?
Istraživački proces je zapravo počeo kada sam bila povređena i mogla sam samo da sedim, pa sam radila nešto sedeći za klavirom. Klavir je postao, pomalo, poput TED predavanja. Zatim me je zainteresovala ideja skretanja pažnje, poput lažnog predavanja: disonanca, sa sitnim detaljima koji se otkrivaju tek na kraju, poput slagalice. Tako nastaju različiti slojevi razumevanja — ili nerazumevanja — koji me vode. Zanimao me je i oblik i sadržaj. Radi se o onome što govorim, ali je to i proces da se nešto zapravo dogodi. Volim trenutke metateatra. Postoje mnoge inspiracije.
Apsurdnost deluje kao centralni motiv predstave. Kakvo značenje ili uvid možemo izvući iz apsurda?
Za mene je to ključno. Ako želiš da govoriš o nečemu ozbiljnom, moraš proći kroz humor ili apsurd, i tek tada možda možeš dotaknuti dublje stvari. Apsurd je i povod i, na neki način, kraj. Dopada mi se to što je nekad smešno, nekad odvratno, nekad uopšte nije smešno; radi se o usamljenosti, o patetici. Apsurdnost je nešto što zaista volim na sceni. To je kao ritam koji daješ komadu. Ako je dovoljno apsurdno, u redu je. U redu je i ako ne pratimo linearnu dramu, jer ako je apsurd dovoljno jak i ritam je dobar, prihvatamo ga, čak i ako ne znamo tačno šta je.
Sve je apsurdno, sve je besmisleno, jer je sve samo san. Koji je smisao putovanja ako o njemu razmišljaš dan za danom? To je apsurdno. Mislim, ovo je filozofsko razmišljanje — nije nužno moje mišljenje, iako mi je blisko. Za mene je povezano sa idejom tragi-komedije: moraš biti sposoban da se smeješ nečemu što je u suštini tragično. To je nešto što volim i što me pokreće kada to vidim negde.
Postoji i osećaj cikličnog ponavljanja, neka vrsta déjà vu. Šta nam ovo ponavljanje govori o našoj stvarnosti?
Zaista sam želela da stvorim taj osećaj déjà vu. Cela predstava se bavi percepcijom — na primer, kada joj skinem kosu. Koliko dugo je lagala? Šta je istina, a šta laž? Igram se vremenskim petljama i želela sam da napravim sekvencu koja je potpuno ista u detaljima, ali koja nas namerno vodi na pogrešan trag o tome gde smo i kuda idemo. Možemo pričati o petljama, nepostojanju vremena, beskonačnim ciklusima, ali za mene je ovo proces ulaska u iskrivljenje percepcije: kao, okej, sve što smo do sada videli nije opipljivo — šta je to uopšte bilo? To su prvi tragovi: desi ti se, nisi sasvim siguran, ali osećaš to. Déjà vu je informacija koja ti dolazi sporije, sa zakašnjenjem.
Kako lično uspevate da održite harmoniju između uma i tela?
Ako znaš odgovor, reci mi, jer ja ne uspevam! (smeh) Volim da razmišljam o tome kao o jednom velikom trenutku samoće. Šta se tada dešava? Ona razmišlja, i navikla je na to — da li priča sama sa sobom? Postoje neki patetični momenti kada prestane da govori, i ne znam da li uopšte postoji harmonija, jer, da, ja sam u toj borbi. Nije iznenađujuće što sam to napisala, jer u toj borbi nemam nikakvu metodu — sve je haotično.
Prilično je izazovno, jer predstava počinje tako što pričam, a posle postaje fizička. Uvek mi je hladno kada treba da počnem, tako da je uvek izazovno. Uvek sam jako nervozna pre početka. Posle toga nastupa trenutak zadovoljstva koji ti vraća sav uloženi trud. To je kao kada ne možeš da kažeš nešto što zaista moraš da kažeš, a kada to konačno izgovoriš, osećaš olakšanje — ali si i dalje nervozan, jer moraš da pronađeš prave reči da budeš ubedljiv. Svaki put igram svoj ceo život, čak i kada nije prvi put. Ne mogu dati više od 100% svojih mogućnosti.
