Nedavno su na snagu stupile nove mere kojima se pozorištima vremenski ograničava rad, a pre toga susreli smo se sa brojnim otkazivanjem predstava. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta Zoran Đerić, direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović i direktor Novosadskog pozorišta „Ujvideki Szinhaz” Valentin Vencel primer su za neodustajanje od pozorišta u epidemijskim uslovima.
U Pozorištu mladih nedavno je bila premijera predstave „Kad sam bio garav”. Kako ste zadovoljni odzivom publike s obzirom na epidemiološke mere?
Nestorović: Glumci su jedva čekali da zaigraju, mi smo jedva čekali da otvorimo vrata publici. Mislili smo da će to značiti kraj epidemije i da će konačno da se krene sa normalnim životom, no pokazuje se da nismo bili u pravu. Pozorišta nisu leglo zaraze, naprotiv, ovde je publika zaštićena prema svim propisanim merama. Jedino su u problem glumci, oni nemaju nikakvu zaštitu, mada primećujemo da sad već strah počinje da obuzima i njih, koji se uvek poslednji povlače, jer se zaraza rapidno širi i po ansamblima.
Trenutno na repertoaru imate samo dečje predstave…
Nestorović: Smisleno smo tako napravili, pošto su ograničenja večernjih predstava da pozorišta moraju da do 17h završe programe. To bi nama poremetilo rad na novom komadu „Smrt gospodina Golože”, te smo se odlučili za stalne termine dečjih predstava subotom i nedeljom u 11 sati. Moram da priznam da su popunjena sva mesta koja su nam ovom uredbom odobrena. To je dobar znak da se građanstvo nije još uplašilo toliko. Ali, videćemo kako će se nadalje stvari odvijati.
U Novosadskom pozorištu bile su dve premijere: „Nosorog” Nikite Milovojevića i „Paravani” Dina Mustafića. Koliko publika poštuje mere i da li možda negde i strepite od novih projekata zbog sveopšte neizvesnosti?
Vencel: To su dva apsurdna klasika, pritom su oba projekta zapravo izmena u ovogodišnjem programu. Zaokret prema apsurdu je naš osećaj u ovoj situaciji, životna pronijencija je bliža apsurdu nego prvobitno isplanirani žanrovi. Problem je tek pred nama, jer su promene u prethodnim mesecima poprilično narušile poverenje i sigurnost gledalaca, narušen je osećaj komfora i što je još važnije narušeno je međusobno poverenje pojedinaca. Neposrednost koja je ipak civilizacijska tekovina ljudi na ovom području je napadnuta, a time je ugrožena suština pozorišta kao pojave, koje je kolektivni čin, gde pored umetnika u stvaranju utiče i publika. Krajnje negativne posledice još ne vidimo. Pre ove pandemije već smo bili na vrhuncu jedne druge - pandemije otuđenja čoveka. Njoj je poprilično doprinela tehnologija ukidanjem neposredne veze među ljudima.
U Srpskom narodnom pozoištu „Bura” Kokana Mladenovića privukla je veliku pažnju publike koja nestrpljivo čeka naredno izvođenje. Koliko je teško usklađivati se prema propisanim merama koje se iznova menjaju?
Đerić: Od početka smo bili prvo zatečeni, a onda smo pokušali da se prilagodimo, da maksimalno iskoristimo naše potencijale, najpre kroz koncerte uživo uz posebne dozvole bez publike ili live stream, a kasnije smo prešli na online predstave želeći da održimo komunikaciju sa publikom jer bez nje nema pozorišta. Odmah smo bili svesni da nije jedino rešenje zatvoriti vrata i povući se u svoje kuće ostavljajući publiku bez predstava. S druge strane i zaposleni u pozorištu su želeli, kako je ko u mogućnosti, da istraju i doprinesu opštoj akciji. Pokazalo se da su te akcije, kao što je „Bella Ciao”, naišle na odličan prijem i kod nas i u svetu, i da je veliki broj ljudi putem raznih elektronskih medija i TV-a video naše spotove. Bilo je i humanitarnih akcija, ali isto tako i velikih pozorišnih akcija, a mislim da pozorište i ima takvu misiju, čak i više od toga, pokušava da odreaguje na aktuelne događaje i da pomogne na način na koji ume - kroz umetnički čin ili gest. Najviše je stradao balet, koji ne može bez živih kontakata, a s druge strane su na sceni i brojni su, tako da smo se uglavnom zadržali na vežbama, a odustali od većih projekata.
Na sajtu pozorišta objavljujete repertoar na nedeljnom nivou. Koliko je (ne)zahvalno praviti dugoročne planove u ovoj situaciji?
Nestorović: Pre mesec dana sam shvatio da je iluzorno raditi uobičajeni repertoar na mesečnom nivou, dolazilo je do otkazivanja predstava, bilo zbog bolesti, bilo zbog uredbe koja je stupila na snagu i koja se menja iz dana u dan. Sada pravimo nedeljni repertoar, što se pokazalo kao veoma praktično. Mislim da ćemo tako nastaviti da radimo dokle god se pandemija ne smiri. Glupo je bilo šta više planirati na duže staze i stalno menjati, stvorila bi se konfuzija kod gledalaca. Srećan sam da je i ovako publika rešila da dolazi u pozorište.
Novosadsko pozorište još uvek ima mesečni repertoar. Zašto?
Vencel: Pozorište je umetnost trenutka, prema tome naše planiranje na vrlo kratke staze trebalo bi da bude čak i povoljna situacija. Po automatizmu planiramo mesec dana unapred i uprkos tome, svakog dana smo spremni na to da odluka koja je danas važila, već sutra više neće. Ova situacija pokazuje da su uski preseci tamo gde su inače i bili. Dakle, tamo gde sada škripi, škripelo je i pre epidemije.
Zašto ste ukinuli prodaju ulaznica online?
Đerić: Dolazilo je do otkazivanja velikog broja predstava, prvenstveno zbog bolesti i jako je komplikovano vraćati novac. Može se rezervisati online, a da se karte podignu pred početak predstave, onda je jednostavnije vraćanje novca ukoliko se otkaže predstava. Jer ako se prodaje online, onda znači da moraju biti takva i vraćanja, što dosta komplikuje celu proceduru.
U slučaju da institucije obustave rad sa publikom, to za sobom povlači prikazivanje predstava online. Kakav je Vaš stav po tom pitanju i da li bi to nužno značilo veću dostupnost predstava publici?
Nestorović: Ma jok, za mene je to budalaština! Gledati snimak predstave je kao da gledaš fudbalsku utakmicu al ti ne daju sliku. Sticaj okolnosti je da moramo da budemo u trendu, da nas publika ne zaboravi, da dopremo do nje i održavamo kontinuitet. Snimak je samo dokumentaristički zapis da predstava ne ode u zaborav, služe ljudima kako su predstave izgledale nekad. To je potpuno svedeno gledanje predstave, jer taj četvrti zid koji postoji u pozorištu televizija ne može da dočara. Jedino da se pređe na televizijske drame, ali ko će to da plati?
Vencel: Ovo je pitanje koje se favorizuje još od prvog talasa. Kao rukovodilac pozorišta moraću da se ponašam tako da se stvaralaštvo Novosadskog pozorišta i dalje vidi za, što je moguće, veći broj ljudi. Online prezentacije, digitalizacije predstava i slično se sada forsira, a moje lično mišljenje je da to nije pozorište. To je jedan drugi žanr koji nije toliko nov jer se prenos predstava vrši već jedno dobrih 50 godina. Live stream rešenja se plasiraju kao čudotvorno oružje kojim se mi borimo za gledanost i neviđeni broj klikova, koji uopšte ne znače odgledanost celog projekta. To nije kolektivni doživljaj koji se stiče u pozorištu čije su tekovine najmanje 3 do 4 hiljade godina i ne može pružiti isto što i gledanje uživo.
Tokom vanrednog stanja publici ste pružili mogućnost da vaše predstave prati online. Da li ste razmišljali da to ponovite i kakav je Vaš stav po tom pitanju? Da li to znači veću dostupnost predstava publici?
Đerić: Umetnički direktori su bili malo skeptični kada se krenulo sa online predstavama i onda smo zaista vodili računa o tome kakav je odjek. Imali smo analize propraćenosti, broj medijskih informacija i publike. Pokazalo se da su naše programe gledali ljudi širom sveta koji, čak i da nije bilo korone, ne bi imali mogućnost da ih gledaju zato što žive daleko. Mislim da je to ipak potrebno u nekoj meri imati i negovati, tako da ćemo nastaviti sa tom praksom bez obzira na situaciju. To iskustvo je bilo zanimljivo i dragoceno i ima svojihi drugih strana.
Situacija sa koronavirusom je uzela maha. Šta mislite kolika je trenutna potreba za pozorištem i kulturom uopšte u ovom trenutku?
Vencel: Jedna stvar je potreba za kulturom, a druga za umetničkim stvaralaštvom. Kultura nije „šta”, nego je kultura „kako”. Nju ne možemo ograničavati ljudima, niti je možemo pospešivati. Kolika je moja potreba da se kulturno ponašam u vrednosnom sistemu koji postavlja moje kulturno opredeljenje, jeste moja individualna stvar. U užem smislu, potreba konzumiranja ili potreba da budemo prisutni tokom umetničkog čina je u različitim istorijsko-ekonomskim vremenima različitog intenziteta. Ta potreba se pojavljuje posle udovoljavanja mnogih drugih elementarnih potreba. Mali deo društva ima tu privilegiju, jer je činjenica da veći deo društva teži udovoljavanju prvenstveno osnovnih potreba.
Đerić: Bili smo skeptični da će ljudi u strahu izbegavati da dolaze u pozorište. Međutim, na Sterijinom pozorju, imali smo dobar pokazatelj da publika hoće da vidi dobre predstave koje su bile dobro posećene. Posle, kad smo igrali na nekoliko festivala na kojima smo i nagrađeni (u Šapcu, Zaječaru, Vranju) videli smo da svuda publika dolazi u pozorište poštujući mere. Pokazalo se da su pozorišta prilično bezbedna po pitanju širenja zaraze i da se mogu održavati pozorišni festivali koji su brojni i da za njih ima zainteresovanih. Neki manji projekti su se u ovoj prilici pokazali kao idealni i pre svega za njih su zainteresovani mladi.
Nestorović: Mislim da je potreba velika. Pokazatelj je taj da su nama sve karte raspodate, ljudi dovode i decu, a i sami dolaze, očigledno je narod željan pozorišta, ali kultura i umetničko stvaralaštvo je, upotrebiću frazu koja je tačna: „hrana za dušu”. Čovek mora nešto lepo da proživi, doživi, a umetnost je lepa stvar, kako bi na trenutak zaboravio ove nevolje koje su nas zadesile.
Da li smo sada svesniji kulture kad nam je uskraćena i kad smo ograničeni?
Nestorović: Ne mogu da procenim, jer smo mi pozorišni ljudi fanatici, što isto nije dobro i košta nas same. Ne mogu da se postavim u položaj obične publike. Inače, mi glumci živimo u iracionalnom svetu i od nas se može očekivati neočekivano, pozitivno ili negativno.
Poznato je da su honorarni saradnici ostali bez angažmana u pozorištu tokom vanrednog stanja. Koliko Vi kao osoba koja je na čelu institucije može doprineti poboljšanju njihovog položaja? Koliko je važna solidarnost unutar institucija i međusobno podržavanje?
Vencel: To je opšte poznata stvar. Može i treba smanjiti program, produkcije, broj gostovanja, ali najvažnije je sačuvati ljude. Tokom cele pandemije insistirali smo na permanentnom radu i angažovanju što većeg broja umetnika. Sačuvati ljude znači dati im posao, time kompenzujemo nešto na materijalnoj bazi, ali takoreći i kupujemo neku vrednost koja će valjda funkcionisati u kriznim vremenima, a ako sad funkcioniše tako će biti i kad kriza prođe. Investicija u ljude je primarni zadatak. Gledam šta se dešava u zapadnom delu Evrope, pozorišta masovno napuštaju ljudi i odlaze u uslužne delatnosti, a vrlo značajni projekti tako propadaju. Zbog kovida nismo mogli da održimo ni ovogodišnji Festival teatara jezičkih manjina jer jednostavno od 6 pozvanih ansambala 3 su se raspala upravo jer su umetnici rešavali egzistencijalna pitanja. Gledanost našeg produkta je trenutno limitiran, to ne znači da on nema novostvorenu vrednost koja nije ništa drugo do rad i trud ovih ljudi koje smo angažovali kako bismo ih sačuvali.
Nestorović: Solidarnost je moguća kada ima para. Para ima kad se igraju predstave, a predstave se igraju ako nema korone. Znači sve je uzročno-posledično. Nijedan moj glumac nije ostao bez svog honorara ili plate u doba korone ove godine. Da li ćemo moći i da li ću ja kao upravnik moći da obezbedim ljudima koji nisu na stalnom spisku primanja, to je veliko pitanje koje prevazilazi ne samo moje ingerencije, nego i razmišljanja. Neizvesnost je užasno velika i to prosto opterećuje i mene kao rukovodioca, a i njih.
Koliko oni međusobno sarađuju i razumeju jedni druge?
Nestorović: Apsolutno! Mi smo jedan homogeni ansambl, imamo dve scene i zaista kao retko gde vlada harmonija. Odnos tehnike i glumaca je prisan i blizak.
Za svaku pohvalu je što su vaši stalno zaposleni tokom vanrednog stanja izdvojili određenu sumu novca za honorarne saradnike…
Đerić: Naravno da se u ovakvim trenucima mora voditi briga o ljudima, da niko ne ostane bez posla i mogućnosti za egzistenciju. Na sve moguće načine smo pokušali da zadržimo sve honorarne i stalne saradnike u svim umetničkim jedinicama, tako da su oni dobijali nadoknadu bez obzira što neki projekti nisu bili realizovani. Neki su bili započeti, a neki još uvek odloženi. Okolnosti su takve da ne možemo da se osećamo optimalno u smislu da iskoristimo sve kapacitete, nego smo prinuđeni da sve aktivnosti svedemo na onu neophodnu meru, a da pozorište istovremeno funkcioniše. Okupljanje smo sveli na minimum i održava se ono što je neophodno, a nadam se da će se te okolnosti uskoro promeniti i da će pozorište moći da pokaže svoj potencijal.
