Tomija Janežiča, reditelja svetskog glasa, ne treba posebno predstavljati domaćoj publici: umetnik koji stvara od Moskve do Njujorka, više puta je učestvovao na Desiré festivalu u Subotici, a njegov „Galeb” iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je među najvažnijim predstavama u regionu, koja je temeljno uzdrmala odnos između publike i pozorišta. Nakon više od decenije vraća se na novosadsku pozorišnu scenu predstavom „1981“ u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház.
Godina 1981. obeležena je važnim događajima u Novom Sadu – otvaranjem SPENS-a, Mosta slobode, Hotela Novi Sad i nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta. Šta je Vama obeležilo ovu godinu?
Ako vas to zaista zanima… Obeležila ju je smrt. Jednog dana dobio sam svoj prvi pravi telefonski poziv, u kojem mi je učiteljica javila da je umro moj školski drug i prijatelj. Zamolila me ako bi mogao da čitam neki tekst na njegovom grobu tokom sahrane. Sećam se tog dana i mnogo toga. Sećam se rečenica iz tog teksta kako se mešaju sa glasom majke koja je izgubila sina.
Predstava „1981” je deseti deo pozorišne dodekalogije 1972–1981. u okviru projekta Destin(y)ation Evropske prestonice kulture GO25!. Jednom prilikom ste spomenuli da je eksperimentisanje za Vas suštinski deo umetničkog stvaranja. Za koje ste se eksperimentalne elemente odlučili u ovoj predstavi?
To da je eksperimentisanje suštinski deo stvaranja (ne samo umetničkog) ne mora da znači da kreacija (recimo vaš iphone) ima eksperimentalne elemente.
Zapravo ni ne znam šta bi eksperimentalni elementi bili – pretpostavljam da bi to bili elementi za koje se još nije ustanovilo kako funkcionišu. Eksperimentalna umetnost je sasvim legitimna, ali uglavnom se nisam bavio i ne bavim se eksperimentalnom umetnošću. Mene eksperimentisanje tokom stvaralačkog procesa zanima zbog otkrivanja novih, uzbudljivh načina kako pozorište funkcioniše, i spremajući predstavu želim u što većoj meri da pretpostavim kako će ona da funkcioniše. Stvar je u tome da bez eksperimentisanja ne može nastati nešto uzbudljivo i neočekivano, jer se bez eksperimentisanja krećeš isključivo u kutiji poznatog, a to znači i predvidivog.
A u čemu je ova predstava koja nastaje za mene nova? Mislim da to neće biti teško raspoznati… Ona je drugačija od predstava koje sam ovde režirao… i raduje me u tome. Draže bi mi bilo da dođete da je gledate nego da vam je opisujem...
Projekat predstavlja jednogodišnju dramu koja je sastavljena iz 12 predstava koje nastaju u različitim zemljama i istražuje transgeneracijske teme, sećanja i društveno-političke promene kroz 20. vek. Sa kojim izazovima ste se susretali prilikom procesa stvaranja ovih predstava?
Pre svega sa logističkim izazovom. Kako isplanirati takav projekat da bi mogao da se izvede. Samo stvaranje predstava je u velikoj meri užitak. Inače se u takvo nešto ne bi ni upuštali. To ne znači da nema sve vreme i izazova, ali ti izazovi su deo našeg rada i ima ih u svemu što pozorišni rad podrazumeva.
Nakon više od decenije ponovo se vraćate u Novi Sad da režirate. Kako izgleda taj povratak i koje emocije budi u Vama?
Pa, radujem se. Drago mi je da sam tu. Vezao sam se za predstavu koju stvaramo i naravno da imam divna sećanja na za mene značajne predstave koja sam ovde režirao.
Pojedine Vaše predstave trajale su preko četiri ili šest sati. Kakve to efekte ostavlja na publiku koja prisustvuje izvođenjima koja odstupaju od standarnih jednočasovnih ili dvočasovnih okvira, a kakav efekat to ostavlja na Vas?
Trajaće i ova predstava duže od uobičajenog. Mislim da nije više nikakva retkost da predstave traju i po više sati. Radim predstave duže od uobičajenog jer ne umem drugačije. I zbog toga jer me zanima nešto što je u kratkim predstavama teško postići. To je razlika poput razlike između romana i novele, ili romana i kratke priče. Ili razlike između velikih i malih formata u likovnoj ili muzičkoj umetnosti. Ta razlika nije kvalitativna. Kratka predstava kao kratka priča može da bude genijalna. Samo ja ne umem da je napravim. Ali možda će doći vreme. A publika se, mislim, odaziva na suštinu. Spremna je u pozorištu da provede i ceo dan ako treba. Predstava „Još nema naslova” u Slovenskom mladinskom gledališču trajala je 10 sati. Naravno da je to velika investicija od strane publike, ali sa tom investicijom gledalac i dobiva. To vam je kao kad jako želite negde da idete i zaista tamo otputujete. Duži je put do tamo, više će vam značiti. Ali to nije nikakvo pravilo. Naravno da duga predstava kao dugačak put može da bude i nešto sasvim suprotno, kao što može odlazak u susednu ulicu da predstavlja nešto divno i nezaboravno.
Završili ste i psihodramsku edukaciju i to neretko primenjujete kroz svoj umetnički rad. Na koji način terapija umetnošću menja život i kako lični (i grupni) procesi utiču ili vode u umetnost?
Ne bavim se umetničkom terapijom. Tako da ne znam ništa stručno reći o tome kako terapija umetnošću menja život. Ali ne sumnjam u snagu umetnosti. Svi mi smo to što jesmo i zbog umetnosti sa kojom smo se susretali. Kako lični i grupni procesi vode u umetnost? To je svakako nešto čime se, takoreći, svakodnevno bavim. Ali šta da kažem? Možda samo to da kod umetnika ti procesi vode u umetnost..
S obzirom na to da ste i univerzitetski predavač, šta je ono što Vi učite od svojih studenata?
Učim volju nastojati, učim ranjivost biti u neznanju, učim spremnost preduzimanja rizika, učim strpljenje, učim skromnost… Učim sa njima, učim od njih.
Foto: Aleksandar Ramadanović
