Jednog toplog junskog dana, našli smo se sa Tanjom Mandić Rigonat u Skadarskoj ulici. Pričali smo o osamdesetim godinama, o njenom otkrivanju pozorišta, kao i o tome kako je ono postalo njeno utočište svih narednih godina; jedno neprestano traganje, ali i prozor kroz koji gleda na svet.
Razgovor smo započele o osamdesetim godinama i šta su sve one donele sa sobom.
Duh jednog vremena najbolje može da se oseti kroz umetnost koja je u njemu nastala. Osamdesete su bile godine kreativne eksplozije. Za mene su one novi val, rokenrol koji sam intenzivno živela. Osnovna odlika tog vremena bila je biti a ne imati, otkriti ko si, biti autentičan. Prepoznavali smo se po knjigama, filmovima, muzici koje smo voleli. Živeli smo u socijalizmu, a ne u kriminokapitalizmu. Obrazovanje je zaista bilo besplatno. Klasne razlike nisu bile strašne kao danas, niti je ulica bila opasno mesto. Putovalo se mnogo. More nije bilo mislena imenica i privilegija bogatih. Postojala su radnička odmarališta. Mnogo više se ulagalo u umetničku produkciju nego danas. Postojala je omladinska štampa, alternativna scena je bila živa. Ne idealizujem, ne romantizujem osamdesete, one jesu bile uzbudljive, iza njih je ostala muzika koju nije pojelo vreme, vredni filmovi, pozorišne predstave, likovna, književna dela. Bilo je bezbednije i slobodnije tada biti mlad nego danas.
Kako je izgledalo otkrivanje pozorišne umetnosti u to vreme?
U pozorište sam se zaljubila gledajući predstave na Bitefu i na Dubrovačkim letnjim igrama. U Dubrovniku sam gledala i neke noćne probe. Gledala sam predstave i na beogradskim repertoarima. Predstave KPGT-a Ljubiše Ristića. Za njegovo „Oslobođenje Skoplja” vladalo je opsadno stanje ispred SKC-a, nabaviti kartu ili prošvercovati se na predstavu bio je podvig. Godine 2019. „Balkanski špijun” je dve večeri igrao na Dubrovačkim letnjim igrama. Bila je to prva dramska predstava iz Srbije na tom festivalu posle 34 godine, i ispunjenje jednog od snova iz rane mladosti.
Da je istina da što je prostor veći, u ovom slučaju prostor nekadašnje Jugoslavije, to je i bogatiji sadržaj, ističe:
Što je veći pozorišni prostor i ukupna umetnička scena, ne samo pozorišna, veća je šansa da se rodi kvalitet. Dimenzije poređenja i vrednovanja su drugačije, bunkeri lokalnih zatvorenosti teško su održivi, lakše padaju pred energijom i maštom raznih umetnika. I sada, kad gostujem sa predstavama u gradovima bivše SFRJ, uvek je to test koliko je predstava lokalna, a koliko ima univerzalni karakter. Taj susret sa različitim publikama je uzbudljiv. SFRJ je nestala, ali jugoslovenski kulturni prostor nije.
A zašto režija?
Bila sam četvrta godina srednje škole, novinarski smer u Petoj beogradskoj, kada sam odlučila da ću probati da upišem pozorišnu režiju. Klasu je primao Dejan Mijač. Ne umem da rekonstruišem kako mi je to palo na pamet. Mislim da je taj klik u mojoj glavi nešto što pripada unutrašnjoj avanturi otkrivanja sebe i veri da sva moja interesovanja mogu biti povezana upravo u pozorištu i još više od toga. Što bi rekla Saša iz „Ivanova”: želela sam aktivnu ljubav. Nosio me je novi val. Pozorište je moja strast, unutarnja potreba, način na kojim mislim o svetu i životu, kroz koji gledam život i svet. Najlepši način da delim sebe sa drugim ljudima. Intimna ispovest, rasprava, bunt i igra. Misaona i emocionalna avantura. I hvala Mijaču što je u meni prepoznao ono nešto, što će postati moja životna sudbina.
Ukoliko posmatramo taj period i današnje vreme, koliko su se vaši pozorišni pogledi promenili?
Moji pozorišni pogledi su se gradili kroz iskustvo gledanja predstava i lično iskustvo stvaranja sa izuzetnim umetnicima svih generacija. I danas kažem, pakao je sve što prethodi prvoj probi, a prva proba prolazak je kroz vrata raja. Ovde lična karta reditelja, koju čine njegove režije, nije najvažnija. Uplivi politike, nepoštovanje profesionalizma, lični animoziteti, sve to razgrađuje pozorište, a u meni rađa bunt koji ne krijem. Između diplomske predstave i režije „Lolite” 1996, od koje počinje moj kontinuitet rada, u proseku jedna predstava godišnje, prošlo je mnogo godina. Ovo pričam zbog mladih ljudi, da naglasim koliko je važno verovati u sebe, ne odustati. Umetnička duša je osetljiva, lako ju je povrediti, izbaciti iz igre. A pozorište jeste igra u kojoj postoje i svici i licemeri. Kad sam upisala režiju, to je bila dominantno muška profesija. Malo je bilo rediteljki. Sada to nije tako. Talent ne bira pol. Testosteron nije hormon ni mašte ni znanja ni talenta. Posprdno se pričalo o rediteljkama kao da su to neke žene sa greškom. Režija kao profesija nije odgovarala stereotipu ženstvene žene.
Predstava Dabogda te majka rodila, Atelje 212
Radili ste predstave „Dabogda te majka rodila” i „Gospođa ministarka” i u Beogradu i Rijeci. Koliko je izazovno i teško raditi dve iste predstave sa različitim ansamblima, kao i različitim stilovima režije? Zašto ste izabrali baš ova dva dela?
Bila sam uverena da nikad neću raditi dva puta istu dramu. Predstavu „Dabogda te majka rodila” prvi put sam radila u Rijeci 2012. Radila sam i dramatizaciju romana i režiju. Predstava je osvojila nekoliko nagrada na međunarodnom festivalu u Rijeci, među njima i za dramatizaciju, ali nikada nije gostovala u Beogradu. Posle osam godina, pozvao me je upravnik Ateljea 212, dakle nije to bila moja ideja. Prihvatila sam izazov da drugačijim scenskim jezikom ispričam priču na važnu temu odnosa majka-ćerka, o neljubavi i ljubavi, izdaji, nasilju u porodici. Od sopstvene dramatizacije romana nisam mogla da pobegnem, ali riječka i beogradska predstava nisu preslikane. Kao što ni ja nisam bila ista kad sam ih režirala.
A na koji način ste radili „Gospođu ministarku”?
Beogradska „Gospođa ministarka” gostovala je na Festivalu malih scena u Rijeci 2014. Igrali smo je dva puta u istom danu na zahtev publike; šest sati na sceni; kostime smo sušili fenom. U Srbiji sam je radila kao politički vodvilj, na temu društvene, političke travestije, ludila moći. Goran Jevtić glumi Živku. Bilo je to radikalno čitanje, i do sada smo je odigrali preko 170 puta. U Rijeci sam je radila 2020, na poziv Narodnog kazališta Ivana pl. Zajca. Bila je to želja Olivere Baljak, nacionalne prvakinje, koja je baš tom ulogom želela da proslavi četrdeset godina rada. Prvi Nušić posle 60 godina u Rijeci. Zanimala me je ženska pozicija, Živka, žena ministra, kao subjekat i objekat bolesnog sveta i malograđanske sredine.
Predstava Gospođa ministarka, Pozorište Boško Buha
U čemu pronalazite savremenost klasičnih drama?
U svevremenosti. Savremenost se ne određuje vremenom pisanja dela, nego dubinom kojom pisac govori o čoveku, ljudskoj prirodi, sukobu pojedinca i sveta, o životu… Književna klasika, romani, drame, za mene su najdublji sagovornici. U njima je esencija ljudskog. Dostojevski, Čehov, Ibzen, Strindberg, Nušić, imaju svoje svetove. I svaki od tih svetova je drugačiji poziv na dijalog sa njima. Pitanje je samo koju ćete vrstu scenskog jezika odabrati da dubina klasike scenski progovori.
Jednom prilikom ste izjavili da biste do kraja života režirali Čehova. Šta je to po vama što Čehovljeve drame čini neprolaznim u svakom vremenu?
Kad kažem Čehov, prva asocijacija mi je – duša. Za Čehova je čovek bezmerna dimenzija. A ovo je vreme u kojem se sve čini da se čovek suzi na jednu dimenziju. Da se ne zapita: Ko sam? Kako i zašto živim? U čemu je smisao? Ja zaista mislim da je danas igrati Čehovljeve drame vrhunska subverzija, jer nas to vraća suštinskim pitanjima egzistencije, vraća nas na temu ljudske duše. Čehov je verovao i nadao se da će ljudi, kad vide iz njegovih priča i drama kako glupo i rđavo žive, poželeti da budu bolji i da će se promeniti. On nije pucao sa scene u publiku teze i parole, kao propovednik. Upravo suprotno. Čehov je u jednom pismu Suvorinu pisao da nema ni politička ni verska ni filozofska uverenja, da ih menja svakog meseca, da ga ne zanimaju ideje nego ljudi koji ih zastupaju i ironični raskorak između onoga šta ljudi govore, u šta veruju i šta rade. Da je obaveza umetnika da postavi pitanja,a ne da odgovori na njih. Volim njegov humor. Kod njega je sve istovremeno i smešno tužno.
Zbog čega su nam važni ti obični, mali ljudi na pozorišnoj sceni, koje je Čehov u svojim delima vešto oslikavao, a pronalazimo ih i u predstavama koje ste režirali?
Da li je Ivanov mali ili veliki čovek? Najlepše što sam pročitala o Ivanovu jeste da je u njemu neobjašnjiv, nerastvorljiv ostatak čovečnosti. Ivanov je drama o samouništenju poštenog obrazovanog čoveka u sredini koja ubija svaki idealizam. Ivanov je želeo da menja svet, pomagao drugima, strastveno voleo, živeo, radio. I pukao u tridesetim godinama. Umoran je i dušom i telom. Ne veruje više u sebe i stidi se i pomisli da ga je sredina upropastila. Krivicu za propast traži u sebi. To nazivam njegovim hiperpoštenjem. On kaže: „Ja sam u budućnost gledao s poverenjem kao dete u oči rođene majke. A sada ne verujem više. Duša mi drhti od straha pred sutrašnjim danom.” Kad govori o sebi, on govori o izgubljenosti i moje, a i drugih generacija koje su postale bankrot u sudaru ideala, stvarnosti i sopstvenih snaga.
Predstava Ivanov, Narodno pozorište u Beogradu
O pozorištu kao umetnosti trenutka...
Umetnici mogu da budu neshvaćeni u vremenu u kojem slikaju, komponuju, pišu, a da značaj i lepota njihovih dela bude prepoznata posle njihove smrti. To za pozorište ne važi. Pozorište je umetnost trenutka, komunikacija u sadašnjem vremenu. U svojoj suštini najsličnija je životu. To je i lepota i bol i izazov pozorišta. Koliko god precizno bila režirana i glumljena predstava, nikad nije identična. Sve spolja može biti isto, ali unutar igre i osećanja glumca nikad nije ista. Danas postoje snimci predstava, i zahvaljujući njima predstava je otrgnuta od totalnog zaborava, ali snimak nije pozorište, već zapis o njemu, dragocena informacija, ali ne i pun doživljaj.
Na moje viđenje da kad se kroči u pozorište kao da vreme stane, Tanja odgovara:
To je je kao tišina u kakofoniji sveta. Tišina u kojoj čuješ krvotok i otkucaje srca.
